Историјске заблуде + идеолошко препуцавање

[lost&found]

I opet mi stavljas u usta da sam ja rekao da sam se ovde vratio da bi bio humanitarac, svoje razloge imam, kazem ti, nista nije crno ili belo, nek svako radi kako zeli, moja teorija je prilagodi se necemu ako vec kao pojedinac ne mozes da ga promenis. I to je to.
Ja sam mogao to sve da pokusam i tamo, uz zadrzavanje stabilnog posla sa odlicnim primanjima, a ovde mogu vrlo lako da puknem. I uostalom bolje da placam porez Srbiji (koji ce verovatno otici nekome u dzep) nego Americi, ako se vec bavim time. Samim tim,ako uspem, Srbija ima koristi od mene, pa makar ja imao najpogresnije motive na svetu. A dobar deo ljudi se ovde cak i hvali da ne placa porez, al ce biti veoma glasni za ove stvari o kojima si i ti glasan, bez nekog pokrica.
Opet ti kazem, ja nisam taj koji je poceo ovu raspravu da bi pljuvao kapitalizam, niti savetovao drugima bilo sta. Ja sam rekao da se ja licno trudim da se prilagodim sto bolje mogu, boli me kurac da otvaram bilo kome oci. Ti si zapenio da pljujes nesto, kao da sam ja to osmislio, implementirao, cak nisam ni u jednom upisu rekao da sam neki zadrti branitelj kapitalizma (ako je alternativa komunizam, onda jesam) . Znaci uvlacis me u neke konflikte bez da ja i zastupam stranu koju ti napadas, a ti cak i nemas svoju stranu i vidjenje resenje tog "problema", nego si se fokusirao na suvu kritiku, radi kritike, sa tankim argumentima

[kocka]

Извини брате ако сам те изнервирао, једноставно не причамо о истим стварима.

генерално ово је нека кључна реченица коју си написао :

Ja sam rekao da se ja licno trudim da se prilagodim sto bolje mogu, boli me kurac da otvaram bilo kome oci.

А то је реално заједнички став целе земље. То би му било то на ову тему.

[Bolesni^od^ljubavi]

Kocka ne znam da li si primetio ali mozes videti na ovoj temi koliko je tesko objasniti nekom da si ti u pravu ili ovaj drugi da tebe ubedi kako je on u pravu. Kakvo bre otvaranje ociju, mi smo tvrdoglav narod kao mazge bre, kakvo otvaranje ociju. Vidis ti oko kakvih gluposti se mi svadjamo a ne da neko popusti oko neke ozbiljnije stvari.

[Nexon]

КО СУ БИЛИ ХУСАРИ

Мађари већ вековима представљају своју земљу као колевку хусара, елитних јединица лаке коњице из ратова против Турака, што није ништа друго до кићење српским перијем. Многобројни научни радови потврђују да је сама реч „хусар“ српског порекла, и да су први хусарски одреди формирани у Србији. Уз то, Срби су кумовали настанку и угарских, и пољских, и руских хусара.

Прича о овим војницима препознатљивим по доламама, бритким сабљама и маркантној појави, почиње крајем 14. века са српским одметницима, неком врстом хајдука. Наиме, први хусари били су чланови овдашње ниже властеле и отпуштени телохранитељи племића, који су са доласком Турака изгубили све осим коња и сабље, разни најамници и скитнице. Те нерегуларне јединице издржавале су се пљачкањем територије под турском контролом, али се нису задржавали искључиво на томе, тако да и најстарији угарски документи хусаре описују као разбојнике. Према линигвистима, ова реч ушла је у угарски говор из српског језика. Њен корен, српско – хрватско „хуса“, значи разбојништво, пљачку, што упућује на то да је хусар био помешан са латинским корсар (цорсариус), односно пират, одакле се развило јужнословенско гусар.

Оплемењивање

Међутим, већ према документу из 1403, хусарски капетан је постао чин у коњици којој је припадало племство.

То је време када су Турци освојили велики део Србије и угрозили јужну Угарску. Отомански метод борбе био је изненађујући. Уместо да групишу све снаге на бојном пољу, користили су мале, покретљиве групе коњаника који су муњевито нападали небрањена упоришта и по потреби се брзо повлачили. Да би им се супротставили, Угари су за одбрану својих граничних утврђења ангажовали лако наоружане српске коњанике, јер су ови већ преузели тај начин борбе од Турака. Тако су хусари, са добијањем статуса у војсци, легализовали своју егзистенцију, а Угари добили добре, јевтине ратнике, често спремне да се боре само за оно што опљачкају – објашњава Душан Бабац, аутор књиге „Српски хусар“.

Он каже да је први хусарски испит снаге била Зимска кампања или Велика војна, која је започела 1443. под вођством Јанка Хуњадија (Сибињанин Јанка). Војска од 35.000 људи пошла је тада из Београда и освојила Крушевац, Ниш и Софију, при чему је претходница, састављена искључиво од коњице, сасекла на комаде турске снаге које су се прикупљале.

Чувени пољски "крилати Хусари" су настали од српских плаћеника који су обучавали Пољаке. То је саставни део пољске историје и они то признају:

Hussars were successful from the beginning of the sixteenth century, when they were a light cavalry – after the Serbian and Hungarian Racowie – until the end of the seventeenth century, when as a heavy cavalry they would break the lines of the enemy in the decisive scuffle.

https://polska.pl/history/history-polan ... y-history/

HUSSAR BEGINNINGS:
The Hussar wings are said to have evolved from similar devices used in Italian and southern German heraldry, of the 14th century.

The hussar concept began in Serbia, near the end of the 14th century. In the 16th century, painted wings or winged claws began to appear on cavalry shields. Wings were originally attached to the saddle and later to the back. In 1645, Col. Szczodrowski was said to have used ostrich wings.

In 1500, the Polish Treasury books make reference to hussars. Early on, they were foreign mercenaries, and were called Racowie from "Rascia" a word meaning "of Serbia." They came from the Serbian state of Ras.

http://www.angelfire.com/mi4/polcrt/WingedHussar.html

Bardzo prawdopodobne, że początek swego istnienia husarze zawdzięczają Serbom. Po klęsce na Kosowym Polu w roku 1389 wszędzie szukali okazji do pomsty na Turkach.
Jan Długosz zapisał pod rokiem 1463, że w bitwie nad Sawą bił się Cohors Raczanorum (oddział Raców - Serbów). Po śmierci króla Macieja Korwina Serbowie udali się do Polski, aby kontynuować walkę z Turkami po usarsku.

http://www.husaria.jest.pl/rys.html

Управо ће пољски Хусари одиграти кључну улогу у победи над Турцима код Беча 1683. чиме је започео пад Отоманског царства.

Хусари ће као војна формација доживети велику експанзију од 17 до 19 века широм Европе.
Од Британиије, преко Шпаније, Француске, Пруске(Немачке), Аустрије, Пољске до Русије.

[kocka]

Kocka ne znam da li si primetio ali mozes videti na ovoj temi koliko je tesko objasniti nekom da si ti u pravu ili ovaj drugi da tebe ubedi kako je on u pravu. Kakvo bre otvaranje ociju, mi smo tvrdoglav narod kao mazge bre, kakvo otvaranje ociju. Vidis ti oko kakvih gluposti se mi svadjamo a ne da neko popusti oko neke ozbiljnije stvari.

За то си наравно у праву, никада ни једна дебата неће довести до тога да неко промени мишљење. Ставови сваког од нас су мање - више зацртани и то је то.

Ја сам више имао на уму први део човекове реченице, где је он навео да се о труди да се прилагоди што више може. Чини ми се да је то мање више већински став популације Републике Србије, прилагоди се и то је то.

Мени је нејасно, што онда добар део форума стално нешто кука ? Не ваља им фудбалска репрезентација, не ваља софтвер за здравство, не ваљају резултати избора, не ваља власт, не ваља опозиција. Ништа људима није по вољи.

Ствари су генерално једноставне, бар се мени тако чини. Ако ти се не ваља софтвер за здравство и у опште здравствени систем, иди у приватну клинику. Ако немаш пара за приватну клинику, заради их. Ако не можеш да их зарадиш у Републици Србији, иди у иностранство па их заради тамо. Прилагоди се, што би рекао брат @lost&found

[Bunt]

Poslednji pasus zahteva vežbe dubokog disanja.

[kopriva]

Lost&Found, da se nadovezem malo na kapitalizam. Tesko je reci da postoji zemlja, koja bistvuje samo na osnovama kapitalizma. Ajde da uzmemo Ameriku za primer, mada se moze primeniti i na ostale zapadne zemlje. Ako kapitalizam funkcionise, i ako su tako ponosni na taj sistem, zasto se eksploatisu slabo razvijene zemlje? Zasto se male zemlje ucenjuju mmf-om i slicnim sporazumima? Cemu eksploatisanje nafte tudjih zemalja ako su oni svi toliko savrseni i nista im tudje ne treba? Ovo je zapravo i velika mana kapitalizma, mozda preciznije reci, tog nacina funkcionisanja zapadnih zemalja. Danas su kapitalisticke zemlje primorane da uvoze jeftinu radnu snagu, jer slabo placene poslove nema ko da radi. Dakle kapitalizam je dostigao svoj neki limit, i sve mane kapitalizma moraju da nadoknadjuju, ratovima, izazivanjem kriza, otimanjem itd.

Zapadni sistem je tako zasnovan, da zavise od uvoza strane pameti i radne snage, te su ga tome i prilagodili. To je jedan od razloga odliva ljudi u zapadne zemlje. I u principu, za dobar deo stvari se slazem, potpuno si u pravu da se mnoge stvari mogu i trebaju nauciti, konkretno na zapadu, i te ideje spovesti ovde. Mozda i jedina stvar koju danas mozemo da primenimo, jer sistem u ovoj zemlji necemo nikada promeniti. Mozda gresim, ali to zapadne zemlje nikada nece dozvoliti.

Da li je kapitalizam bolji od komuzima... Ne znam, znam samo da smo na svojoj kozi debelo osetili cari i jednog i drugog.

[fedayn]

Стаљин је затекао Русију с ралом, а оставио је са атомском бомбом



Извор: https://rs.sputniknews.com/komentari/201711061113325538-staljin-danas-/

Можемо ли данас без предрасуда и предубеђења читати књигу о Стаљину? Можемо ли говорити о њему без страшне слике страдања, чистки и гулага надвијене над његовим именом?

Није ли шест и по деценија после смрти вероватно најконтроверзније личности 20. века стасало време да у обзир узмемо и неке друге чињенице важне за сагледавање историје тог ратовима и идеологијама обележеног времена?

Како читати недавно објављену књигу „Стаљин: Енциклопедија“ (издавач „Информатика“) а да се не запитамо није ли реч о једној у низу ревизија историје којима смо често изложени?

„Идеја да објавимо књигу ’Стаљин‘, осим обележавања века од Октобарске револуције, била је и да отворимо неку врсту новог разговора о Стаљину“, каже Славољуб Качаревић, уредник издавачке куће „Информатика“. „У нашим главама Стаљин је табу. Васпитавани смо да је тиранин, оличење онога против чега је била наша земља и руководство. Антистаљинизам је био нешто што је пожељно, на шта смо навикавани, и то је прешло у рефлекс. Данас, говорити о Стаљину другачије, а не као о злом државнику и тиранину, представља врсту јереси и проблем. Учинило нам се да би данас тема Стаљина у том смислу била провокативна ако би имала детабуизирајући тон, да покушамо да видимо да ли је он баш онакав каквим га је идеологија прошлог века, било западна, било источна, било домаћа, југословенска, представљала“.

Качаревић каже да књига обилује документима, личним и званичним, из којих се може видети да је Стаљинова епоха нама прилично непозната.

„Позната нам је у црно-белој пропагандној варијанти, јер смо и ми ту тему руске историје и њиховог великог вође овде претворили у љуту пропаганду југословенског типа, која нам је прилично замаглила право стање ствари. Ваљда је свима јасно да један човек не чини епоху и да један вођа не може сам да управља десетинама и стотинама милиона људи“.

На питање како данас можемо судити, са прилично велике временске дистанце, не само о Стаљину већ и о времену које га је изнедрило, дугогодишњи новинар и социолог Слободан Рељић одговара да у овој причи морамо разликовати две ствари: Јосифа Висарионовича Џугашвилија и оно што је из те личности израсло — Стаљина, који је несумњива историјска чињеница.

„Као што Наполеон представља Француску с почетка 19. века, шта је она тад значила у свету, како је гледала на остатак света, како се понашала, тако кроз Стаљина видимо један драматично важан историјски моменат. Октобарска револуција један од кључних догађаја двадесетог века, утицала је на велике промене у свету. Успостављен је биполарни свет, Русија је постала моћна. А кључни човек у свему томе, поред Лењина, био је Стаљин. Данас на свет из тог времена гледамео много другачије него ако пристанемо на стереотипе који су створени посебно у време Хладног рата: од тога да су Американци страшно увеличавали број оних који су погинули у Совјетском Савезу и били у затворима, до наше 1948. и оног историјског ’не‘. Дакле, кад постоји стереотип, нема шта да се каже ни о том систему ни о човеку који га представља. Али, историја није тако једноставна“.

Као занимљив пример одсуства стереотипа у разумевању историје и њених токова, Рељић наводи говор Винстона Черчила у британском парламенту шест година по Стаљиновој смрти.

„То је човек који није имао апсолутно ниједан разлог да мисли о Стаљину било шта позитивно, а реч је и о највећем антикомунисти двадесетог века. Черчил те 1959. године, у Дому лордова, поводом 80-годишњице рођења Стаљина, каже: ’Стаљин је формирао и себи потчинио огромну империју. Био је то човек који је своје непријатеље уништавао рукама својих непријатеља. Натерао је чак и нас, Енглезе, које је отворено називао империјалистима, да ратујемо против империјалиста. То је владар који је добио Русију са ралом, а оставио је наоружану атомском бомбом. Што год да причају о Стаљину, такве људе историја и свет не заборављају‘“.

Колико је важно сагледати ствари у историјској равни сведочи, подсећа Рељић, и податак да је руски народ који би требало да буде највише љут на Стаљина, за прву историјску личност у некој анкети — изабрао управо њега.



„Није могуће Стаљина ослободити различитих комплексних, тешких, у неким сегментима, ужасних радњи, али не може се сав ужас овог света објаснити преко једног човека. Два светска рата, које су покренуле западне капиталистичке земље, у којима Стаљин није ишао да осваја Париз, Берлин или Вашингтон, у којима је страдало толико милиона људи, а испада да нико није ни близу такав злочинац као Стаљин, који је покушавао да заштити сопствену земљу и народ“.

Чињеница да књига није без личног тона и нескривених симпатија према вођи, за издавача не представља проблем објективности. Качаревић сматра да је од пристрасности важније то што у књизи нема лажи и претеривања у похвалама, а као њен посебан квалитет истиче то што је настала из једног сталежа и из једног погледа на свет који је аутентичан.

„Нашао сам само на једном месту озбиљан емотивни исказ те врсте, а то је тамо где се говори о одредници ’гулаг‘. Ту аутор описује чињенице о логорима, броју затвореника и каже да је то једина права истина, а све остало су измишљотине и пропаганда. Онда је прешао на причу о Солжењициновом делу ’Архипелаг гулаг‘ и његовом утицају на руску и светску јавност и о томе како је та књига настала уз помоћ америчке амбасаде и њених инжењера људских душа. Е, ту се са великим гневом обрушио на Солжењицина и његову књигу. То је једино место где сам уочио снажне емоције према личности Стаљина. Све остало јесте навођење чињеница за које он сматра да су тачне и које приказују руског вођу у много бољем светлу него што смо навикли да буде приказан. А да ли је уопште могуће написати о таквој личности овакву књигу, пуну података и детаља, а да она буде објективна, и то објективна за свакога, не само за истомишљенике, то је питање. Нема сумње да имамо много парадокса везаних за Стаљина који су важни за разумевање њега и његове епохе. Ми сваке године славимо све садржајније и смисленије ослобађање Београда, долазак руске војске овде и са све већим разумевањем према жртвама и ослободиоцима. Стаљин ту остаје необјашњен, и даље виси на стубу срама као најгори човек на свету. Зар то није парадокс? Зар није потребно да покушамо да схватимо и једно и друго и треће?“

Моћ да један човек учини у својој ери оно што је учинио Стаљин — индустријализује земљу, подигне културу, створи светску силу, учини доступним најразличитије садржаје свима — Слободан Рељић види као моћ народа.

„То се увек своди на моћ народа. У тој постстаљинистичкој ери, кад је била на коленима, Русија је успела да се конституише за релативно кратко време. После Јељцина, који је био појам непостојања Русије, поново су нашли некога ко представља ту њихову моћ. Он се зове Путин, и Русија је данас обновљена на сваком нивоу, духовном, материјалном, војном. Постоје теорије по којима је руски комунизам, у ствари, легитиман продукт руског друштва, и да оно што се десило не можете да објасните тиме како су Немци ставили Лењина у воз и он је дошао и направио комунистичку државу. Ако погледате структуру односа Руса, па и нас према колективној својини, према егалитаризму, онда видите да је то до краја изведено, да је комунизам природно стање у једном друштву. Све силе које су учествовале у Првом светском рату су се практично распале, једине две земље које су напредовале биле су Америка и Русија, која је своју идеолошку тачку пребацила са царског на ослобођење маса. То је факат, да је она постала друга, односно једнака светска сила у свету после тога. То мора да буде нека унутрашња продукција те друштвене групе, да стигне и да постане земља која производи највећа достигнућа ума. У таквом времену појединци су само манекени једног стања које их избаци“.



Да је реч о личности која обилује парадоксима сведоче и многобројни подаци објављени у књизи који говоре о Стаљиновом односу према цркви. Да ли се некадашњи ђак богословије, а потоњи верник партије уистину одрекао Бога?

„Као успешан државник, Стаљин је схватао значај цркве у народу“, каже Качаревић. „У тренуцима највеће кризе и потребе за најжешћом мобилизацијом свих потенцијала Русије у одбрани од Немачке, он се потпуно вратио цркви. Ми не знамо да ли је то и колико помогло снази руске армије и одбрани, али он је очигледно био свестан да мора да игра на све карте. Вероватно је морао да пређе неке своје идеолошке баријере, да жртвује неке своје ставове, схватајући шта је важно. Одбрана је била питање број један, и он је доказао да је у стању да до краја спроведе ратну победу“.

Поводом Стаљинове смрти, руски патријарх је казао да је он био „споља атеиста, али у суштини, човек који верује у Бога“, а у цркви је одржана служба у којој су за Стаљина певали „Вјечнаја памјат“. Наше саговорнике питамо да ли је ипак реч о вернику преобученом у комунистичко, атеистичко одело.

„Сам атеизам је однос према божанском“, објашњава Слободан Рељић. „У његовом случају је то још комплексније зато што је био школован у богословији. Различито се о томе мисли кад живите у том времену — кад знате колико је срушено цркава, колико је смањена структура руске православне цркве, шта се ту све дешавало — и данас. У данашње време Стаљин заслужује неку врсту фер третмана, потребно је да се неке ствари погледају, да се упореде са неким његовим претходницима, да се упореде са данашњим временом, да се види шта је он створио, шта је промашио, колико је то Русију коштало“.

А као једну од неопходности за фер третман, Качаревић види поновно отварање ове теме, што је и учињено књигом „Стаљин“.

„Потребно је да покушамо све то да објаснимо и разумемо. У Русији постоје озбиљнији научници који сматрају да је са Октобарском револуцијом и настанком Совјетског Савеза дошло до модернизације руске државе и да је то био одговор времена, без обзира на приче о томе ко су бољшевици и ко је Лењин. Они гледају ширу слику и сматрају да је дошло до модернизације која је била успешна са становишта одржавања територије, народне културе. Совјетски Савез јесте савез Совјета, који нису били производи ни бољшевика, ни мењшевика, ни западне агентуре, него спонтани начин организовања народа у једном периоду анархије у Русији за време Првог рата. Ми данас поново имамо судар са тим стварима, и ако прихватимо те стереотипе, долазимо до тога да су Хитлер и Стаљин исто, а да је Хитлер можда мало бољи. То подстиче нашу жељу да ствари до краја схватимо“.

Како ће се обичан човек сналазити у мраку прошлости о којој добијамо тако различита, некада и контрадикторна обавештења, и шта у том смислу наука попут социологије може да уради? Слободан Рељић сматра да је, за почетак, важно разбистравање и довођење ствари у нормалу.

„Врло је важно за нас да се тај разуларени антикомунизам врати у неку нормалу. Од комунизма је једино гори антикомунизам. Социологија је саставни део тих процеса, али она је и саставни део тих естаблишмента, њена улога није сад најпозитивнија. Читава пропаганда се заснива на истраживањима. Наука служи да се систем одржи овакав какав је, али сад више не може да се одржи, зато што сад живот не може да се одржи. И интересовање за Стаљина долази из те неодрживости система. Зато што су се ти који су живели на рачун антистаљинизма ширећи га пола века, показали као људи који нуде и нека гора решења од Стаљина. Тај систем који је од Стаљина направио највећи проблем двадесетог века данас нас је довео у стање да осам људи има у власништву колико и 3,4 милијарде. Стаљин није могао да произведе такво друштво са тако великим социјалним разликама“.

Рељић каже да је, када је рушен Совјетски Савез, та пропаганда у коју данас сви сумњамо свима изгледала као истина.

„То што је Запад говорио о Истоку и о Стаљину, ми смо доживљавали као открића и прелазили смо преко свих чињеница које су говориле супротно од тога. Међутим, кад свет улази у овакве проблеме, кад све изгледа као на граници светског лома, онда је јасно да ти гласноговорници, у ствари, говоре ствари којих би се требало клонити. У том смислу, људски инстинкт и способност да се побегне од најгорих токова представља најмоћније оружје. Моћ долази из човекове способности да схвати да га толико времена лажу и да нема више потребе да то слуша“.

Нема сумње, сматра Рељић, да су одмах после Октобарске револуције и новог друштвеног социјалистичког система који је успостављен, Запад и Америка кренули у пропаганду против човека који тај систем представља.

„Комплетни данашњи механизам пропаганде достигао је врхунац у Првом светском рату. Западу је Стаљин био проблем, они су навијали за Троцког, иако је Стаљин зауставио ширење светске револуције, а Троцки желео да је настави и читав свет претвори у социјалистички. А да је однос према Стаљину очигледно био чиста пропаганда говоре чињенице да је у Стаљиново време на на 100.000 становника било 573 затвореника, док је у Јељциново време на 100.000 становника он имао 647 људи у затвору. У исто време, САД имају 626 људи. За њих је Стаљин аматер. Пропаганда је та која релативизује све чињенице и избацује све које јој не одговарају“.

[fedayn]

Evo je ta knjiga o kojoj je reč u tekstu Sputnjika.Prosto mi je neverovatno da se pojavilo u Srbiji štivo koje Staljina prikazuje afirmativno kao pozitivnu istorijsku ličnost.Hoću reći - prijatno sam iznenađen da može da se kupi u knjižarama po Beogradu.Ljudi knjigu u šake!Dosta je bilo liberalno-kapitalističke propagande.Dan Evrope?! Koji kurčevi Dan Evrope...Dan bre pobede nad fašizmom 9.maj!

http://www.delfi.rs/knjige/118151_staljin_enciklopedija_knjiga_delfi_knjizare.html



Verovatno još nije došlo vreme u kome bi se u potpunosti mogla oceniti Staljinova ličnost. Međutim, što je sovjetska epoha delje od nas, to se većim čine dostignuća vezana za njegovo ime. To se naročito jasno vidi danas, kada u Rusiji vlada kapital uz pomoć liberalnih reformi koje već dvadeset godina traju. Ove mizantropske reforme vrše se ne samo zbog toga da bi se u narodnom sećanju izbrisalo sve ono što je bilo svetlo i lepo u Sovjetskom Savezu, već i zbog toga da bi se uništila ruska državnost i zajedno sa tim ubile nade miliona različitih naroda da žive u miru, redu i saglasju. Zbog toga Staljinovo ime, danas više nego ikada pre, dobija na planetarnom značaju.

Ovu knjigu je napisao pisac koji je istraživao život i rad J. V. Staljina, čovek koji je učestvovao u Velikom Otadžbinskom ratu, Vladimir Vasiljevič Suhodejev, čovek koji se sa velikim poštovanjem odnosi prema našoj skorijoj istoriji, vremenu kada je Sovjetski Savez (Rusija) bio jedinstven i nepodeljen i na čijem čelu je bila snažna ličnost. Knjiga je napisana radi toga da bi nova pokolenja znala i sećala se junačke prošlosti svoje zemlje, bez falsifikacija i predrasuda.

[riper]

Ovo mi deluje kao zanimljiva knjiga. U ovoj recenziji, ili osvrtu na knjigu od Reljica, ima tu nekoliko velikih istina, ali i nekoliko stvari sa kojima se debelo ne slazem.

Istina je da je komunizam u Rusiji potekao od naroda i da nije uvezen vozom sa Lenjinom. Previse je jednostavno i povrsno gledati na pobedu komunista u Rusiji samo kao na zaveru svetskih mocnika, jer se tu uveliko iskljucuje veoma bitan faktor kao sto je narod. Veliko siromastvo, potlacenost naroda od strane pre svega zemljoposednika, socijalne nejednakosti, drzava koja je debelo kasnila sa modernizacijom i reformama. Mnogi uslovi su bili stvoreni da bas tu buknu sukobi koji ce promeniti it u zemlju i svet.

Istina je ta da slovenski narodi u svojoj prirodi imaju taj osecaj kolektivizma i egalitarizma koji se odrzao do danas. Sa jedne strane to nije lose, jer se to ogleda kroz neke prisnije odnose, narod je u odredjenim situacijama lakse mobilisati jer postoji ta empatija za druge pripadnike nase nacije.

Sa druge strane, ta priroda slovenskog stanovnistva i kolektivan duh cesto je zloupotrebljavan kroz istoriju. Zbog takvog naseg karaktera, mi, odnosno skoro sve zemlje sa slovenskom vecinom, podlozne su autoritarizmu.

Ipak, za Staljina je vazno nekoliko stvari. Covek koji je odgovoran za smrt miliona sopstvenih sugradjana, istorija nikada nece gledati kao na nekog sa dobrom namerom. To sto je pomenuto da je Staljin RUsiju zatekao sa ralom a ostavio sa atomskom bombom, moze se uproediti sa Hitlerom.

I on je zatekao Nemacku u stravicnoj situaciji i za kratko vreme od nje je napravio supersilu. Naravno, sa punim razlogom istorija nikada nece na Hitlera gledati blagonaklono zbog stravicnih zrtava koje su nastale. Na Staljina jos i hoce, jer je bio na pobedniickoj strani, ali postoji granica do koje se potezi Staljina mogu hvaliti.

Rusenje kulta Staljina inace je krenulo odmah po njegovoj smrti i to od strane tadasnjeg ruskog drzavnog vrha. Politbiro i NKVD ocisceni su za kratko vreme od Staljinovih “elemenata”, sa sve famoznim Berijom koji je streljan. Dakle jos tadasnji drzavni vrh nije se slagao sa mnogim stvarima koje je Staljin cinio.

Treca stvar koja je apsolutno besmislena i za koju se prosto cudim da je izrekao covek koji je sociolog, to je da je od “komnizma jedino gori antikomunizam”.

To je kada neko uporedjuje babe i zabe. Kao kada uporedjujes da li je Lebron Dzejms lepse zakucao ili je Mesi dao lepsi gol.

Komunizam je u najsirem smislu ideologija, antikomunizam je negativan stav, osecanje, prema toj ideologiji, ali sam antikomunizam nije ideologija. Amerikanci jesu bili antikomunisti ali su to bili kao pripadnici kapitalistickog drustva.

[fedayn]

Ovo mi deluje kao zanimljiva knjiga. U ovoj recenziji, ili osvrtu na knjigu od Reljica, ima tu nekoliko velikih istina, ali i nekoliko stvari sa kojima se debelo ne slazem.

Nije Reljiceva knjiga,autor je Vladimir Vasiljevič Suhodejev,ucesnik Velikog Otadžbinskog rata a nas je izdavac.Fotografija ragbi igraca CSKA Moskve..najjaci momenat je bio kada je Staljin u gotovo svakoj anketi biran za najjpopularniju ličnost u Rusiji,u prvo vreme pocetkom 90-ih štelovali su ankete da se ne bi stvorila ''negativna'' slika u javnosti kod međunarodne zajednice...e la jbg ne možeš protiv naroda.On je jednostvno br. 1 za Ruse i to je to.

[riper]

Skapirao sam, napisao sam o Reljicevoj recenziji ove knjige.

[Nexon]

Ovo mi deluje kao zanimljiva knjiga. U ovoj recenziji, ili osvrtu na knjigu od Reljica, ima tu nekoliko velikih istina, ali i nekoliko stvari sa kojima se debelo ne slazem.

Istina je da je komunizam u Rusiji potekao od naroda i da nije uvezen vozom sa Lenjinom. Previse je jednostavno i povrsno gledati na pobedu komunista u Rusiji samo kao na zaveru svetskih mocnika, jer se tu uveliko iskljucuje veoma bitan faktor kao sto je narod. Veliko siromastvo, potlacenost naroda od strane pre svega zemljoposednika, socijalne nejednakosti, drzava koja je debelo kasnila sa modernizacijom i reformama. Mnogi uslovi su bili stvoreni da bas tu buknu sukobi koji ce promeniti it u zemlju i svet.

Istina je ta da slovenski narodi u svojoj prirodi imaju taj osecaj kolektivizma i egalitarizma koji se odrzao do danas. Sa jedne strane to nije lose, jer se to ogleda kroz neke prisnije odnose, narod je u odredjenim situacijama lakse mobilisati jer postoji ta empatija za druge pripadnike nase nacije.

Sa druge strane, ta priroda slovenskog stanovnistva i kolektivan duh cesto je zloupotrebljavan kroz istoriju. Zbog takvog naseg karaktera, mi, odnosno skoro sve zemlje sa slovenskom vecinom, podlozne su autoritarizmu.

Рекао бих да ниси упознат са руском историјом.
Прво, облици демократије у Русији се појавили још у Новгородској Републици у 12. веку када су успостављена Већа(примитивнији облици скупштина). То је појава парламентаризма(као некаква контра ауторитаризму) пре скоро сваке западне државе у којима је владао суровији облик феудализма него ли у Русији. Конкретно, руски сељаци су могли постати слободни од феудалца под одређеним условима, на западу скоро никако. Говорим о компаративном периоду.
Чак и за време Ивана Грозног и када је Москва преузела доминацију над земаља Рус, постојале су бојарске(аристократске) думе(скупштине), иако је Иван водио велике унутрашње сукобе са аристократијом(бојарима) које је оптуживао за издају.

Веровато ти мени или не, јачање феудалзима у Русији, тј. везивања сељака за замљопоседнике(феудалце) се везује за отварање према западу нарочито за време Петра Великог и Катарине Велике, мада је кренуло и раније, када су спроведе многе реформе али и увози просвећени апсолутизам и забрањује било каква скупштина.
Нарочтио је то било изражено за време Катарине, када имамо врхунац куличења и феудализма у Русији. Да ствар буде занимљивија, Катарина није уопште по рођењу етничка рускиња већ протестаткиња из немачких територија(као и многе руске принцезе), јер тада није ни постојала уједињена Немачка.
Ту ипак треба додати да је за то време, 18. век, Русија оставила велики број војних победа и значајно се ширила према западу и југу. Победе над Швеђанима, Немцима(Прусима), Турцима, узимање доброг дела Пољске итд. у различитим ратовима је дало велику снагу руској аристократији да такве ствари ради правдајући то отварањем према западу и преузимање западних вредности. Па је тако аристрокатија причала више француски него ли руски док није дошао Наполеон до Москве.

Друго, комунисти су у Русију убачени и не би успели да претходно није оборен Цар од стране људи блиских Британцима тј. Фебруарска револуција 1917.
Немци су неколико пута током 1914-1917 покушали да направе револуцију финансиррајући и гурајући левичарске групе у Русији како би растеретили Источни фронт али нису успели јер је царистичка тајна полиција, Охрана, све спречила, највише преко своје истурене базе у Стокхолму, преко којег је Лењин ушао у Русију, уз помоћ немачког новца, када је Охрана разваљена. На крају су супели јер је Лењин птописоа Брест-Литовски споразум којим се одрекао целе Украјине, Белорусије, индустријских центара Русије тада и за време Другог светскго рата.

Охрана је разваљен, као и војска, Феберуарском револуцијом 1917, цео систем безбедности се распао. То је про-бритаснка влада правдала да морају да се направе реформе у ствари је Британија играла за своје интересе што да би спречила могући сепаратни мир Русије и Немачке, јер је царица била немица и сумњало се да са Распућином покушава да направе договор са Немцима. Други разлог је напредовања Руса у Турској према Босфору, када су 1916 поразили исте оне трупе под командом Атутурка који је развалио Британце и све њихове колоније на челу са Черчилом, због чега је Черчил смењена из бритнаксог Адмиралитета. Британци су одувек желили да спрече Русе да узму Цариград и Босфор, зато се водило онолико ратова око тога јер би тада Руси доминрали Источни Медитераном а то значи опасност за пут ка Индији за Британце, одакле је Британија вукла целу своју економску снагу као колонијална сила која израбљује Индију.

Елем, док је Цар био на фронту и помагао својим савзницима на западу(Британцима и Французима) тако што је покренуо чувену Брусивљеву офанзиву 1916 како би се скинуо притисак код Вердуна на западу(та руска офанзива је уништа Аустро-Угарску војску, , неко би рекао први прави блиц-криг у историји ратовања) Британци муте по Петрограду.

Е, али то није било први пут. Када је 1905 избила револуција у Петрограду, исто помогнута са запада, да би се сречила Русија да пошаље велике трупе на Далеки исток да победи Јапанце који су помогнути Британцима напали део руског Далеког истока.

[подвала]

Ti Rusi su onda jos veci retardi od nas, ako je istina da vole Staljina vise nego ovde sto se kuka za Titom.

[riper]

Nexone, sta sam ja to toliko pogresno napisao da bi mi ti sada toliko pojasnjavao. Komunizam je u prvoj polovini 20. veka bio veoma jak u mnogim zemljama, ali nigde nije dosao do vlasti.

Razlog snage komunizma je osnovni sto je najveci broj ljudi ziveo mizerno, bez obzira u kojoj drzavi ziveli. Razlog zasto nije dosao na vlast je taj sto su sve drzave mogle svojim sistemom ili represijom, da potisnu komunizam. I u samoj Nemackoj pre hitlera, najveci konkurenti nacistima bili su upravo komunisti.

Prvi put je komunizam dosao na vlast u Rusiji. Ali to se ne moze opravdati samo nekom zaverom gde je ubacen Lenjin u tu zemlju, jer ne bi moglo da medju narodom nije doslo do te kriticne mase koja je to mogla da sprovede. A do kriticne mase je doslo jer je dobar deo naroda ziveo u siromastvu, odnosno sto su razlike bile veoma bitne.

Uz sve to, ruska vojska je bila masovna, ali je i ona debelo kasnila za modernizacijom. Potpunu sramotu je dozivela kada je ruska mornarica pretrpela katasrtofalan poraz od japanaca pocetkom 20. veka. Tada je aristokratija, u svojoj dekadenciji, kupovala vojne titule, posebno su bile prestizne one pomorskih oficira, kako bi dobile dodatno na statusu u drustvu.

Onda je ruska flota poslata ka Japanu. O tome kako je to izgledalo postoje dokumentarci, to je bila jedna tragi/komedija. Svetska stampa je pratila kretanje ruske flote i izvestavala u vestima. Negde na jugu Afrike ruska flota je naletela na neke male ribarske brodove. Pomislil su da su to Japanci (iako im je do Japana trebalo jos nekoliko hiljada nautickih milja), pa su ih potopili. Na kraju kada su stigli do Japana cekao ih je legendarni admiral Togo sa svojom novom flotom. Ruska flota je pokusala da izbegne sukob, ali su ih japanci odlomili i ponizili pred svetom.

Rusija je i u Prvi svetski rat usla sa zastarelom vojskom i sa katastrofalnim moralom vojnika. Reforme koje su sprovodjene u vojsci takodje su bile i zakasnele i nedovoljne.

Sustina je da je previse povrsno gledanje da se citava Oktobarska revolucija i pobeda komunizma u Rusiji svede samo na tajno ubacivanje Lenjina u Rusiju. TO su dogadjaji takvih razmera i toliko su komplikovani da su uvek posledica velikog broja faktora.

[Nexon]

Руси су кретени је су превише веровали западу. То се види и данас и које су последице. СССР су зато упокојили, све мислећи да ће сада бити најбољи другари. То је невиђена наивност.

Стаљин се у Русији гледао као неко ко је победио Хитлера, Јапанце. Узео Берлин и Курилска острва, поставио Русију као велику силу на мапу. Није за поређење са Брозом.
Али не верујем да је популаран као што fedayn каже али има одређену популарност.
Велики разлог зашто се Стаљин гледа у Русији позитивније је што запад лагао о броју умрлих у Гулазима а нису му давали кредит за Други светски рат. Ту се потезало о десетинама милиона умрлих у Гулазима, што није тачно. Бројка се креће од 600 000- 1 000 000. Што је и даље пуно али ни приближно десетинама милиона.

Стаљин је правио огромне грешке и злочине. Додуше део тога је долазило из разлога што је запад притискао СССР. Тако је чувена глад почетком тридесетих 20. века, чувени Голодомор, последица жеље Стаљин за индустријализацијом без приступа новцу за задуживање, СССР је био под санкцијама тзв. Санитарни коридор који су французи направили према СССР да би онда те француке јајаре молиле Стаљина да праве савез 1934-35 против Немаца.
Онда је Стаљин ударио по сељацима, одузео им све, колективизовао пољопривреду, дошла сушна година и огроман број људи умре од глади.
Са друге стране Стаљин јесте успео да изврши јаку индустријлиазцију за потребе рата међутим онај распад линија и војске у првим месецима немачког напада на СССР 1941, многи приписују чисткама претходних година, ће скоро све поништити јер ће немци узети највеће индустријске центре СССР по данашњој Украјини.

Да не говорим колико је људи напустило Русију због комуниста. Од научника и инжењера до елитних уметника.
Ево неки:
Зворкин(проналач телевизије)
Сикроски(хеликоптер)
Гамов(физика)
Кандинскиј(авангардна уметност)
итд.

И ту се враћам на стару причу о позицији Русије. Русија је у констатним ратовима јер је стално нападнута на различитим странама. Од 13. века је под инвазијама, највећим који је свет видео, нисмо ни ми далеко са позицијом.
Тешко је у таквим условима стварати стабилну демократску власт јер непријатељ то експлатише. Погледајте период од 1905 до 1911, када је уведена Дума у Русији, то је било време Грађанског рата у Русији због чега су и наши интереси на Балкану патили са Анексијом БиХ 1908.

Са друга стране. Британија, острво, довољна је морнарциа да је чува. Није имала озбиљну инвазију 1 000 година. САД, Канада, Аустралија су сличне приче.

Русија је у периоду 1905-1945 изгубила 25 пута више људи него ли САД за цело своје постојање у свим њиховим ратовима.

[riper]

Nexone ovde mi je posebno zamiljiv poslednji deo koji si napisao, a i sve ostalo stoji. Ali ovo poslednje "Rusija je u konstantnim ratovima". U takvom stanju, kada je narod ugrozen spolja, onda je sklon autoritarizmu, odnosno stvaranju kulta vodje. Krenuli smo od toga da je ruski komunizam nastao iz tog naroda i to jeste tako. Ali tu je kombinacija elemenata. Sa jedne strane to jeste taj kolektivisticki duh slovena. Sa druge strane je konstantna ugrozenost spolja, gde se narod mobilisao i zbijao redove iza jednog vodje.

Tako smo i mi u Srbiji imali sve vodje koje su bile autoritativne. Nase okruzenje, traume koje smo kao narod doziveli u ratovima i konstantna opasnost, zbijale su narod iza jednog vodje. Kod nas (a i kod Rusa i mnogih drugih) vazi mantra da je bolji i domaci diktator nego strani prosvetitelj. Zato ni mi ni Rusi nismo imali strane vladarske loze da nam vladaju, kao sto su imali drugi oko nas.

Ali nase vodje uvek su znali da koriste ovu karakteristiku naroda. I u periodima mira, cak i ako nema, izmisljao se neprijatelj. Najbolje je to bilo vidjeno za vreme Tita. Narod se plasio konstantnih pretnji da ce nas napasti ovaj ili onaj, na taj nacin se zbijao pokoravao "domacem" vodji. To je najbolje u svoje vreme radio Milos Obrenovic, koji je najbolje koristio i zloupotrebljavao te neke crte naseg naroda. To radi i danas AV koji svake nedelje preti nekom apokalipsom, a sebe predstavi kao jakog vodju uz kojeg ne moramo da se plasimo. To radi i Dodik, to rade u svi oko nas. Jednostavno, ti stvarnim ili izmisljenim spoljnim pretnjama dobijas mandat da stitis narod, po cenu da unutar drzave gusis i unistavas sve drugo.

To je od 90ih godina provalio i zapad kao mocan alat u pridobijanju podrske naroda. Danas ona histerija koja se desava na zapadu kao da su Rusi krenuli maltene da rokaju nuklearke, sluzi da se narod zaplasi, a da mu neko ponudi resenje. Samo problem je sto narod zapada sklon je individualizmu, manje je sklon trpljenju autoritaristicke vlasti, pa ne ide to tako brzo kako bi neki zeleli.

Zbog svoje istorije ni Rusija ni Srbija nisu zemlje gde ce biti moguce vladati u korist naroda nekim klasicnim demokratskim sistemom gde ce najbitnije biti institucije. I u Rusiji i Srbiji i mnogim drugim zemljama jos dugo ce se vladati na principu kulta licnosti. U nekim trenucima taj sistem je efikasniji, ali dugorocno uvek je bolje imati sistem nego licnost. Jer kada te licnosti vise nema, onda je zajebano. Kod nas se to ogleda i kada je ubijen kralj i kada je crko Tito.

U Rusiji da nije Putin (odnosno neko kao Putin) na vlasti, ta zemlja bi se raspala odavno. U Americi moze da je na vlasti Obama, ili onaj mentol Bus mladji ili Tramp, pa cak i raspala Hilari, oni su bili i ostali supersila. Predsednik nije bitan, bitan je sistem koji je neunistiv.

[Nexon]

Nexone, sta sam ja to toliko pogresno napisao da bi mi ti sada toliko pojasnjavao. Komunizam je u prvoj polovini 20. veka bio veoma jak u mnogim zemljama, ali nigde nije dosao do vlasti.

Razlog snage komunizma je osnovni sto je najveci broj ljudi ziveo mizerno, bez obzira u kojoj drzavi ziveli. Razlog zasto nije dosao na vlast je taj sto su sve drzave mogle svojim sistemom ili represijom, da potisnu komunizam. I u samoj Nemackoj pre hitlera, najveci konkurenti nacistima bili su upravo komunisti.

Prvi put je komunizam dosao na vlast u Rusiji. Ali to se ne moze opravdati samo nekom zaverom gde je ubacen Lenjin u tu zemlju, jer ne bi moglo da medju narodom nije doslo do te kriticne mase koja je to mogla da sprovede. A do kriticne mase je doslo jer je dobar deo naroda ziveo u siromastvu, odnosno sto su razlike bile veoma bitne.

Uz sve to, ruska vojska je bila masovna, ali je i ona debelo kasnila za modernizacijom. Potpunu sramotu je dozivela kada je ruska mornarica pretrpela katasrtofalan poraz od japanaca pocetkom 20. veka. Tada je aristokratija, u svojoj dekadenciji, kupovala vojne titule, posebno su bile prestizne one pomorskih oficira, kako bi dobile dodatno na statusu u drustvu.

Onda je ruska flota poslata ka Japanu. O tome kako je to izgledalo postoje dokumentarci, to je bila jedna tragi/komedija. Svetska stampa je pratila kretanje ruske flote i izvestavala u vestima. Negde na jugu Afrike ruska flota je naletela na neke male ribarske brodove. Pomislil su da su to Japanci (iako im je do Japana trebalo jos nekoliko hiljada nautickih milja), pa su ih potopili. Na kraju kada su stigli do Japana cekao ih je legendarni admiral Togo sa svojom novom flotom. Ruska flota je pokusala da izbegne sukob, ali su ih japanci odlomili i ponizili pred svetom.

Rusija je i u Prvi svetski rat usla sa zastarelom vojskom i sa katastrofalnim moralom vojnika. Reforme koje su sprovodjene u vojsci takodje su bile i zakasnele i nedovoljne.

Sustina je da je previse povrsno gledanje da se citava Oktobarska revolucija i pobeda komunizma u Rusiji svede samo na tajno ubacivanje Lenjina u Rusiju. TO su dogadjaji takvih razmera i toliko su komplikovani da su uvek posledica velikog broja faktora.

Комунизам је Русији је имао мање шансе на успех у односу на нпр. Британију или Немачку јер је Русија имала мању радничку класу.
У Британији је радничка класа живела очајно, имаш и даље архитетонско остатке тога по многим британским градовима(који су углавном ружни баш из тога разлога), који су претходница соцреализма под Хрушчовим у СССР, док си имао аристрократију која је уживала у колинијланом богатству.

Критчна маса коју ти називаш је заведена деловањем либерала, који су, пак, заведени британским утицајем, комунисти су се само надовезали користећи распад државе изнутра са новцем помогнутим из Немачке тј. Кајзера.

Како то да у Немачкој комунизма није успео иако је 1918 наступила гора беда него ли у Русији када је Немачка поражена 1918?
Ја ћу да ти кажем, јер се државни апарт није распао већ су послати фрајкорпс да побију сваког комунисту који је прогласио независне социјалистичке/комунистичке републике и градове 1918/19 по Немачкој попут Минхена и Берлина.
Мислиш да би се Револуција у Рсији десила да либерали нису распустили Охрану и ослабили војску?!-Никада.

Руска флота је поражена од Британца. А Јапанци нису могли годину дана да освоје једну тврђаву, Порт Артур, са све британском помоћи.
Да се није десила побуна у Петрограду 1905, Русија би послала огромну војску тамо транс-сибирском и разбуцала Јапанце али цар је морао да се бакће са побуном у европском делу Русије.

Тачно је да нису били спремни за рат 1914 јер су тек изшли из тихог Грађанског рата са црвенима 1905-1911 наком увођења Думе, зато треба да им будемо још више захвални за 1914.
Плус то су знали и Немци. Немачка врховна команда је већ 1912 сматрала да ако се Русији да још 10ак година да реформише војску и економију да ће прегазити Немачку зато су желели рат да би то спречили.

[riper]

To je sve tacno sto si napisao. Tacno je da je komunizam bio jaci u zapadnim drzavama, jer je kao sto si pomenuo, tu postojala radnicka klasa. Ali i Velika Britanija i posleratna ona vajmarska Nemacka i Francuska, pa i mnoge druge zemlje bile su ozbiljnije drzave od Rusije sa pocetka 20. veka. Kako su to Britanci ili Nemci Rusima uvalili liberale i Staljina a uspeli su da odole tim istim neprijateljima u sopstvenim drzavama. Carska Rusija je na zalost kasnila decenijama u mnogim stvarima. A jos je veca sramot sto je dopustila infiltraciju tih elemenata koji su dalje podrivali i na kraju srusili sve to.

Inace, Britanci su pokusali nakon toga da podbodu kontrarevoluciju, jer su delom odgovorni za pravljenje "monstruma" odnosno komunisticke drzave. Samo sto je ta nova komunisticka drzava bila dovoljno snazna da unisti svaki pokusaj kontrarevolucije. Ono sto je trebalo da ucini carska Rusija, ucinila je komunisticka Rusija.

[Nexon]

Nexone ovde mi je posebno zamiljiv poslednji deo koji si napisao, a i sve ostalo stoji. Ali ovo poslednje "Rusija je u konstantnim ratovima". U takvom stanju, kada je narod ugrozen spolja, onda je sklon autoritarizmu, odnosno stvaranju kulta vodje. Krenuli smo od toga da je ruski komunizam nastao iz tog naroda i to jeste tako. Ali tu je kombinacija elemenata. Sa jedne strane to jeste taj kolektivisticki duh slovena. Sa druge strane je konstantna ugrozenost spolja, gde se narod mobilisao i zbijao redove iza jednog vodje.

Tako smo i mi u Srbiji imali sve vodje koje su bile autoritativne. Nase okruzenje, traume koje smo kao narod doziveli u ratovima i konstantna opasnost, zbijale su narod iza jednog vodje. Kod nas (a i kod Rusa i mnogih drugih) vazi mantra da je bolji i domaci diktator nego strani prosvetitelj. Zato ni mi ni Rusi nismo imali strane vladarske loze da nam vladaju, kao sto su imali drugi oko nas.

Ali nase vodje uvek su znali da koriste ovu karakteristiku naroda. I u periodima mira, cak i ako nema, izmisljao se neprijatelj. Najbolje je to bilo vidjeno za vreme Tita. Narod se plasio konstantnih pretnji da ce nas napasti ovaj ili onaj, na taj nacin se zbijao pokoravao "domacem" vodji. To je najbolje u svoje vreme radio Milos Obrenovic, koji je najbolje koristio i zloupotrebljavao te neke crte naseg naroda. To radi i danas AV koji svake nedelje preti nekom apokalipsom, a sebe predstavi kao jakog vodju uz kojeg ne moramo da se plasimo. To radi i Dodik, to rade u svi oko nas. Jednostavno, ti stvarnim ili izmisljenim spoljnim pretnjama dobijas mandat da stitis narod, po cenu da unutar drzave gusis i unistavas sve drugo.

To je od 90ih godina provalio i zapad kao mocan alat u pridobijanju podrske naroda. Danas ona histerija koja se desava na zapadu kao da su Rusi krenuli maltene da rokaju nuklearke, sluzi da se narod zaplasi, a da mu neko ponudi resenje. Samo problem je sto narod zapada sklon je individualizmu, manje je sklon trpljenju autoritaristicke vlasti, pa ne ide to tako brzo kako bi neki zeleli.

Zbog svoje istorije ni Rusija ni Srbija nisu zemlje gde ce biti moguce vladati u korist naroda nekim klasicnim demokratskim sistemom gde ce najbitnije biti institucije. I u Rusiji i Srbiji i mnogim drugim zemljama jos dugo ce se vladati na principu kulta licnosti. U nekim trenucima taj sistem je efikasniji, ali dugorocno uvek je bolje imati sistem nego licnost. Jer kada te licnosti vise nema, onda je zajebano. Kod nas se to ogleda i kada je ubijen kralj i kada je crko Tito.

U Rusiji da nije Putin (odnosno neko kao Putin) na vlasti, ta zemlja bi se raspala odavno. U Americi moze da je na vlasti Obama, ili onaj mentol Bus mladji ili Tramp, pa cak i raspala Hilari, oni su bili i ostali supersila. Predsednik nije bitan, bitan je sistem koji je neunistiv.

Нисам приметио да је на западу народ мање склон ауторитаризму када је под претњом да ли економском или војном, штавише. Ево пример Немачке и Италије најбоље то показује.
Систем неуништив док не дође криза као Велика депресија или 2008/09. Волео бих да их видим како би се понашали да су под војном инвазијом који нису имали 200 година. Шта ћеш ипак су на крају света, одвојени океанима.

Али то све нема везе са Словенима као таквим. Већ сам рекао у Русији, Новгордској Републици, су уведени примтивни облици скупштине пре многих на западу. Али запад није видео у 13. веку Монголску инвазију. Па Турке није видео.

Је л знаш шта је натерало Шпанце, Ђеновљане, Португлаце, Млечане да заплове Атлантиком и тако открију западну Индију тј. Америку?