СТЕВО ДАМЈАНОВИЋ ЛЕКО (1911 - 1945)
Командант Мајевичког четничког корпуса. Иако овај корпус никада није био војнички монолитна организација- бар не у смислу како данас изгледају корпуси овај човек је под својом командом најдуже времена имао све четнике Семберије и Мајевице и стога је најзначајнија личност четничког покрета отпора у овим крајевима.
Стево Дамјановић је рођен 1911, године у Слијепчевићима код Брчког као други по старости од четири сина Боже Дамјановића и мајке Петре (роћене Божић из Г.Чађавице). Најстарији син ове породице - Милорад једини се није школовао и остао је да обрађује велико имање Дамјановића, које су ови стекли куповањем беглука, а својим радом имао је породични задатак да помогне школовање млађе браће. Касније ћемо видјети како су ова четири брата Дамјановића жиот свој положили као српски борци у четничком покрету отпора.

Стево Дамјановић је завршио основну школу највјероватније у оближњем Брезовом Пољу, а средњу школунепотпуну шесторазредну гинмазију у Бијељини где је био познаник и са Мухамед - бегом Прељубовићем једним од ријетких муслимана који ће касније бити блиски Дражин сарадник. Након тога, Стево затим похађа и Вишу војну академију у Београду, а рат га затиче као капетана 2. класе.
Почетак рата га је баш затекао у Бијељини на месту командира 4. митраљеске чете у 6. пјешадијском пуку "Краљ Александар Први" у Церској дивизији. Већ 6. априла 1941. године добија метежу дошао до Чачка и Ужица где је његова јединица имала већи оружани сукоб са Нијемцима 14. априла када је и рањен Лекин командант батаљона па ја на његово мјесто за команданта именован капетан Дамјановић. Већ 17. априла пао је у њемачко ропство и капетан Дамјановић у Ужичкој Пожеги, али је исте ноћи успио да побјегне. Овај високи официр тако није признао каитулацију и био спреман да пружи борбу против окупатора.
У првим устаничким аксицаја 1941. године свакако учествује Леко, мада је увјек имао резерву због присуства марксистички оприједељених устаника чврсто организованих у ешалонима КПЈ. Можда управо због српске доброте и попустљивости каснијег четничког војводе Керовића у кућу његовог оца бившег народног посланика и предсједника општине, у Тобуту усељава се и штаб управо ненародних елемената. ови ненародни елемнти- дакле несрпски елементи, (у грађанском рату ће се показати ако антисрпски елементи и српски душмани) окупљали су градски полуинтелегенцију из Бијељине и Тузле (па и шире) задојену Марксовом идеологијом и заблудама. У Тобуту су тако дошли Фадил Јахић- Шпанац а а муслиманском градском фукаром и квазиинтелегенцијом, још један Иван Марковић-Ирац са Фрањом Херљевићем, Гујом и другим католичким хрватским декадентима и србомрзитељима из Тузле, као и разни Словенци, Словаци унијасти Украјинци, безбожни Јевреји. Овако опксурно друштво, без претјеривања "сакупљњено са коца и конопца" чије су вође били међународни пробисвети на челу, са највећим српским непријатељем Титом, нашло се у срцу српске патријархалне и сеоске Мајевице. По сјећањима Љубе Керовића, понеки сеоски ђилкош и пробисвет одмах им се придружио. Исто тако уз њих би пристајале поједине сеоске распуштенице и аморалне жене којима је пријало друштво "другарица" у панталонама са новим погледима на свијет, толико другачијим од српске сеоске средине Мајевице. Очи успаљених сеоских удавача остајале су на ланцима ових "доктора" из града. Њихов разорни рад увелико је давао резултате, па би прво насједали партизанској титоистичкој пропаганди понеки доброћудни сељани, затим често и веће неуке српске масе, а након тога остали су на силу морали бити партизани. За око пола године оваквог деструктивног рада партизани одличном организацијом са тајним партијским ћелијама старим преко 20 година и под вођством међународног пролетеријата и Коминтерне, постили су запажене резултатле, и грађански рат међу Србима у овом крају потпаљен је од фебруара 1942. године.
Свакако да је један учени официр и добар прави Србин као што јке био командант Леко одмах уочио шта спремају комунисти и увијек је према тим лицима био врло разврстан, а од фебруара 1942. године и у потпуном оружаном непријатељству. Стога никада није могао да прихвати као своје такве Србе који су им то у почетку омогућили, и ту треба тражити одређено неслагање између два човјека четничког покрета Мајевице и Семберије- између капетана Леке и војводе Керовића.
У првој великој ратној операцији на Мајевици усташе су након устаничког зазимања касарне у Лопарама 7-8 септембра 1941. са 4 батаљона снаге око 2.000 људи на Усјековање 11. септембра 1941. године у Тобуту спалиле су кућу Креовића и заједнички устанички штаб, а Леко у таквом сукобу није узео учешће. Леко је некак управо у ово вријеме 24.септембра 1941. године извршио значајни ратни подухват, а то је била борба код Пиперачког моста када су његови устаници зауставили разуларено дивљање хрватско-муслиманских усташа по српским селима, и након те побједе почиње да се свара легенда о Леки као правом заштитнику српског народа.

Следећа значајна акција на Мајевици био је заједнички напад свих устаника на усташко упориште Корај - из кога су кретали многобројни злочиначки походи против Срба. Тако је у новембру 1941. године из Кораја извршен покољ у коме су муслимани побили око 50 Срба у Пушковцу и Тутњевцу. Српски устаници напад на Корај нису извели из какве обијести, јер су се Срби тада нашли уу врло тешком положају у саставу крајње непријатељске НДХ и окупацијом Нијемаца. Четници нису срљали у нападима, него врло одмјерено предузимали одбранбене акције како би сачували српски народ, и покушали га спасити за наредна времена. Један напад на Корај изгледа се одиграо на Враче(ве) 14.11.1941 , али главни напад је био 27.новембра 1941. и након њега се показало да се Срби у овим крајевима неће предати без борбе, иако су били у безизлазној ситуацији окупирани од Њемачког Рајха у коме је планирано од Хитлера да буду физички истријебљени. Занимиљиво је да су и партизани узели учешћа у овом нападу на Корај Фадил Јахић - Шпанац је омогућио бјекство многих усташа.
Већ у нападу на корај очигледно се видјело да су партизани у крајњем циљу радили против српских националних интереса. Фадил је у Корају лично забранио стрељање усташких злочинаца. Исто тако партизанска пракса је била да када заробе усташу не чине му ништа, позивајући се на хуманизам и ратно право, а ако ухвате четника - Србина редовно га муче и убију. Поред свега својом демагогијом овим партизански квазиинтелегентни из града убиједили су лаковјерне сељаке Србе да нису ненародни (несрпски) елемнти они, већ да су то, замислите, управо четници који су били једина српска војска. У својим анитисрпским намјерма демагошки су пребацивали четницима неактивност у борби против окупатора и преговоре са Нијемцима, икао је то сасвим уобичајна ствар у свим ратовима. Лако је било Фадилу, Ивану и Фрањи, и осталим да нападну Нијемце и баш их брига што ће Нијемци побити на стотине српске нејачи. (Исто тако , усташе су знале ноћу прећи Саву и убит понеког њемачког стражара, а за узврат од Нијемаца је било убијено на стотине Срба).
Сјутри дан после битке на Корају мислимани из Теочака су напали Прибој и Пељве, а четници су узвратили нападом 3.12.1942 године на Теочак када је спаљена Снијежница, али истог дана муслимани из Челића су напали Миросавце и убили преко 100 Срба.

Сукоб четника и партизана- то јест сукоб између српске војске и југословенске наднационалне револуционарне војске избио је још крајем 1941 године после неуспјеха преговора Дража-Тито. Партизани су на Мајевици добили директиву да чим довољно ојачају униште четнике. Управо је Леко одлучио да прекине ову негативну активност партизана и да их протјера са Мајевице. Ријеч о борбама четника и партизана 20 - 28. фебруара 1942 године, а почели су нападом на партизански штаб на Вукосавце када су погинули Шпанац, Ирац и други. Сукоб се завршио протјеривањем партизана са Мајевице и Семберије.
Партизани су у току ових борби показали своје праве, у основи, антисрпске намјере. Оно што је настала после 20.2.1942. могло се назвати само "црвеним терором" и антисрпском хистеријом. Колико су неки Срби међу партизанима били онарођени показују сви подаци да су редовно заробљеним четницима приређивали најгора мучења уз редовно псовање српске мајке. Показало се тако да су ови нови јањичари били слични оним ранијим јаничарима који су били исто српска дјеца и младићи, или преваспитани постајали најжешћи Турци. у овом партизанском терору убијено је много добрих Срба, као и резервни поручник Љубомир Антић учитељ у Угљевику, активни наредник Андрија Поповић из Коринте, Лекин брат и рођак Милорад и Рајко Дамјановић као и низ других.
Поменуту акцију покренуо је лично Леко, а највише су му помогли Мајевички четнички батаљон под командом поручника Љубомира Антића, Јабланички четнички батаљон, под командом Лекиног брата Јове Дамјановића званог Грујо и Подрињски четнички батаљон са командантом Јовом Радићем. У наставку борби кад је кренуо поменути терор и остали четнички команданти су узели учепћа у протјеривању партизана, а међу њима и Ђуро Бижић, оа и војвода Керовић.
Када је средином 1942. године створена Мајевичка четничка бригада на кратко је био њен командант војвода Керовић иако је Дража 4.марта 1942 за њеног првог команданта именовао Леку. Због поменутих разилажења између Леке и Војводе Дража је био принуђен да ову јединицу преименује у Мајевичко - Посавску четничку биргаду и да за команданта именује ново лице, тада капетана 1. класе Драгослава Рачића. Леко је тада средином 1942. године у бригади био командант Подрињског четничког одреда који је тада имао четири батаљона. Остали одреди ове бригаде су били Мајевички четнички одред са командантом поручником Томинчевићем, затим Семберски четнички одред са командантом жандармерисјким нареднимок Ђуром Бижићем (Дрински, Угљевићки, Бијељински, батаљон/командант Рајо Бањичић и Рачански батаљон) и на крају Посавски одред са командантом капетаном Јованом Прњатовићем. Четници су својим радом ипак успјели да очувају српски народ овог краја од спремљеног тоталног уништења.

Командант Леко Дамјановић је одржавао сталне контакте са Дражом Михајловићем, а имао је добре односе и са већином других четничких команданата. Цијело вријеме трајања рата ноцио је велику браду и косу коју је некада везивао у перчин, или плетеницу. У рату је као и његов врховни командант занемарио жене, и остао неожењен а када је погинуо 1945. године имао је 34 године живота. Имао је присне контакте са Рајом Бањичићем и професором Бакајлићем - једним од српских идеолога и главних четничких теоретичара по коме се данас у Бијељини назива једна улица, а такође и са Савом Ивковићем и другим значајним Србима овог краја. Свој штаб је најчешће држао у Подрињу у планском предјелу изнад Роћевића и другдје.
Исто како је истина о српској борби и четницима у 2 св. рату успијешно сакривена од стране Титових следбеника, исто тако је и смрт првог човјека српског покрета отпора Семберије и Мајевице и остала мистерија. Наиме ликвидација Леке и РАје Бањичића је извршена тако мучки и закулисно да о томе ни сама Удба није имала сигурне чињенице и годинама након тога догађаја покретала је обиме истраге установи да ли су Леко и Рајо још живи. Српски народ Семберије и Мајевице (онај дио који је остао вјеран старим српским идеалима) као и сами чланови породица команданата ЛЕке и Раје, вјеровао је да је њихов команднат жиц и да ће опет доћи да спаси Србе овог краја. У тешким временима оваква Божија чуда, слично легендама код Енглеза да ће се њихов краљ Артур из 5. вијека опет појавит у Енглеској када буде најтеже.
Укратко десило се сљедеће: када је Српски покрет договором на Јалти био издан комунистима и када је млади краљ обманут да призна Тита и да Дражу смијени, Дража и српски покрет су се нашли у познатој историјској ситуацији тоталног безизлаза када Срби кроз вијекове радије бирају смрт него живот у ропству. Када је Црвена армија ушла у Србију октобра 1944.године Дража је одлучио да се не предаје и прелази у Босну управо у овај крај. Одавде води велику армију од преко 20.000 по разним крајевима БиХ и у више десетина битака од Градачца , Оџака, Маглаја, Травника, Фојнице, Прозора, Неретве, Калиновика, Бирча, Калесије, у свим побјеђује али безповратно сатире људство на путу за "Царство Небеско".