На старом Дену

Њега воле само његови навијачи. Осталима није ни симпатичан, напротив мрзе га и то највише захваљујући баш онима који га воле. Један од најчувенијих фудбалских слогана „No One Likes Us We Don’t Care“ довољно говори у прилог томе. Погађате, реч је о Милволу, клубу из јужног Лондона. Ипак вратимо се скоро стодвадесет година уназад. Све се на „острву паса“ (Isle Of Dogs) променило 1885. године када су радници локалних фабрика оформили свој фудбалски клуб Милвол Роверс. Једно време у својој најранијој фази постојања Милвол је играо на терену који су користили докери за трчање, крикет и тенис. Десет година касније Милвол добија прву озбиљну конкуренцију у свом крају. Оснивањем Вест Хема источни Лондон и докови уз Темзу опредељивали су се за лавове или чекичаре, а ривалитет два тима ће врло брзо постати невероватно снажан, тако да се и данас сматра једним од најљућих у Британији. Убрзо Вест Хем остаје без првог комшије пошто се Милвол 1910. године сели на јужну обалу реке у Wu Kros кварт. У то време ретко ко је залазио у тај крај који се није случајно звао „deadend“. Милвол је саградио свој први стадион и назвао га „јазбина“ (The Den).

Пакао на старом Дену

Локално становништво је прихватило свој нови клуб и већ на првој утакмици против Брајтона окупило се преко 25.000 гледалаца. Милвол је убрзо постао миљеник јужног Лондона, називан често и „тим из комшилука“ пошто су се у „јазбини“ окупљали навијачи из околних крајева Depforta, Wu Krosa, Pekama, Lewishama, Bromleya, Isle Of Dogsa… Већина тих људи били су сиромашни радници који су живели на ивици егзистенције па им је одлазак на утакмице представљао једине тренутке када су могли да се опусте и провеселе. Наравно није се увек славило. Своје незадовољство због пораза навијачи су изражавали масовним утрчавањима на терен и јурњавом за судијама и противничким фудбалерима. Тако је „јазбина“ била први стадион који је морао да затвори капије навијачима. Фудбалска асоцијација Енглеске казнила је Милвол давне 1920. године због учесталих нереда навијача па је клуб морао да игра неколико утакмица без присуства публике. Иста казна због истих проблема Милволу је изрицана у још неколико наврата 1934, 1947, 1950, 1978… Као трећелигаш Милвол је увек имао пун стадион. 1937. године у ФА купу против Дерби Каунтија забележена је рекордна посета у историји клуба. Чак 48.672 одушевљена навијача испратила су Милвол у полуфинале тамичења. Те сезоне клуб је обезбедио повратак у другу лигу што је прослављено на улицама јужног Лондона као да је освојена титула.

Увек "добродошли"

Након другог светског рата Милвол је дуго година играо у трећој односно четвртој лиги да би се тек половином шездесетих година прошлог века клуб усталио као друголигаш. Успехе клуба пратили су и стални нереди и инциденти његових навијача. 1967. године Милволу је од стране фудбалске асоцијације издато наређење да под хитно мора да постави високу жичану ограду која ће раздвајати публику од терена. Разлог за то био је напад Милволових „“bootboysa“ на судију меча Милволл – Астон Вила који је при нерешеном резултату досудио сумњив пенал за госте. Утакмица је једва приведена крају а судија је успео да преживи линч. Тих година навијачи су масовно почели да одлазе на гостовања где су рушили све пред собом. На стадионе се улазило без претреса и контроле на улазима, а било је слободно кретање по целим трибинама јер нису постојале ограде које би раздвојиле две групе навијача. Пошто су били измешани, инциденти су се често дешавали и то најчешће приликом постизања голова. Када би једна група скочила да прослави вођство свог тима, ови до њих би их без много устручавања покушали смирити песницама. Те туче широм острва узеле су маха тако да крајем седамдесетих година није се могло замислити да један фудбалски меч прође без нереда на трибинама. Милвол је у томе предњачио.

Утрчавање као традиција

Иако је ретко кад имао прилике да се сретне са најбољим клубовима Енглеске, пошто се изузев у две сезоне углавном такмичио у другој и трећој лиги, Милвол је захваљујући испадима својих навијача стекао репутацију најомраженијег тима на острву. Почетком осамдесетих хулиганска екипа Милвола назвала је себе „Bushwackers“, што би у буквалном преводу значило „препадачи“. Старији момци су се и даље држали старог назива „F troop“. У склопу њих постојала је и „Treatment“ екипа састављена од тридесетак најекстремнијих лудака, који су неретко у тучама навлачили хируршке маске на лица како их полиција не би касније препознала.

Ми смо стигли...

1985. године уз трагедије на Хејселу и Брадфорду највеће нереде на једној фудбалској утакмици изазвали су управо навијачи Милвола. Куп меч између Лутон Тауна и Милвола преношен је уживо на телевизији, али је згранута јавност уместо фудбала у директном преносу гледала иживљавање Милволових хулигана над домаћим навијачима, полицијом, редарима и имовином стадиона. Окршаји са супарничким бандама у Лондону постали су све бруталнији. “Headhunters“(Челзи), “Inter City Firm“ (Вест Хем), “’Yiddos“ (Тотенхем), “Gooners“(Арсенал) и “Bushwackers“ (Миловол) такмичили су се између себе за примат у енглеској престоници. Неретко се дешавало да се окршаји две групе навијача за неке заврше трагично, пошто су хулигани све више почели да носе хладно оружје Тако је један навијач Милвола након туче са Вест Хемовим хулиганима у лондонском метроу пао под шине воза и изгубио живот. Пар година касније уследио је реванш, тако што је навијач чекичара избоден на смрт, тада популарним “Стенли“ ножем. Убица је ухапшен и послат у затвор из којег је изашао након одлежаних шест година, а интересантно је да и данас, скоро двадесет година касније добија претеће поруке телефоном.

Ми би да прођемо..

Навијачи других клубова заобилазили су „јазбину“ како су знали и умели, пошто је ретко ко успео да се без добијених батина врати кући, а многи клубови су чак захтевали да им Милвол обезбеди додатно обезбеђење и заштиту за играче и стручни шаб. Доласком Рег Бура на место председника клуба половином осамдесетих, ствари су почле да се мењају…на боље за фудбал, на горе за навијаче Милвола. 1988. године фудбалски клуб Милвол је по први и за сада једини пут изборио пласман у тадашњу прву лигу. Ударну снагу тима чинио је тандем нападача Теди Шерингем-Тони Каскарино. Након две сезоне проведене у друштву најбољих клуб се вратио у другу лигу. Стадион Милвола је тада више личио на рушевину и бојно поље него на фудбалски стадион на којем би требало да гостују Манчестер, Ливерпул или Арсенал. Клуб није имао пара да га реновира, а интересантно је да је једина новина у поређењу са „јазбином“ из периода након другог светског рата била висока заштитна ограда око гостујућег сектора и полицијски пункт код северне трибине који је пре личио на затворску осматрачницу.

Љубав преко леђа

На стадиону су постојали и мали ограђени боксови у које су за време утакмице затварани изгредници. Председник клуба Рег Бур добио је наређење од фудбалске асоцијација да се одлучи за једну од две варијанте: темељно реновирање стадиона или његово рушење и изградња новог. Одлука да се изгради нови стадион свима је изгледала разумно осим навијачима Милвола. 08. маја 1993. године утакмица Милвол – Бристол Роверс затворила је стари Ден. Рег Бур је на крају меча једва извукао живу главу пред налетом бесних навијача, који су улетели у терен и у правцу његове ложе преко кордона полиције бацали камење и изваљене столице. На највећем транспаренту јасно је писала порука: „Данас је Рег Бур сахранио јазбину!“ Већ наредног дана булдожери су прионули на посао а стадион Ден, на којем је клуб Милвол забележио рекордни низ од 59 мечева без пораза (у периоду од 1964. до 1969.), након 83 године отишао је у историју, а навијачи противничких тимова коначно су могли да одахну. Још једна занимљивост везана је за последње године старог стадиона Милвола. Годину дана пре његовог рушења тројица навијача Лестер Ситија скупила су храброст да оду на утакмицу свог тима у јужни Лондон. Пошто је Лестер попут многих других клубова одустао од довођења својих навијача на Ден, клуб Милвол није обезбедио посебан гостујући сектор. Тројица најхрабрих Лестерових фанова тако су морали да редовно купе карте на благајнама за домаћу трибину. Наравно Милволовци су их провалили чим су се појавили на стадиону и пре него што је меч почео. Нису добили батине, али су касније на суду причали да би им лакше било да су их Милволови навијачи пребили и избацили напоље. Овако, њих тројица су морали да трпе увреде, пљување, ћушке, исмевање… Уз све то нису видели ни један минут меча, пошто су били приморани да 90 минута седе док су домаћи навијачи око њих све време стајали и навијали. Након преживљене тортуре, храбра тројка је тужила фудбалски клуб Милвол који је морао да им надокнади трошкове пута и улазнице и плати надокнаду за претрпљени страх.

Милвол у акцији

У августу 1993. године лисабонски Спортинг увеличао је отварање новог стадиона капацитета 20.146 седећих места, изграђеног непун километар од места где је био стари и који је назван једноставно „The New Den“ (нова јазбина). 1994. мало је фалило да се понови историјски успех, али је Милвол поражен у баражу од Дерби Каунтија. Незванично се говорило да фудбалска асоцијација није дозволила Милволу да се врати у тада новооформљену премијер лигу, пошто понашање његових навијача једноставно није могло више да се толерише. Након пораза од Дербија, навијачи су дивљали буквално два дана, а полиција је имала пуне руке посла. Број ухапшених и повређених мерио се стотинама а материјална штета причињена на и око стадиона била је немерљива. Већ наредне сезоне Милвол је испао у другу дивизију (трећу лигу), а клупски неуспех остаће упамћен једнако као и нереди навијача на Стамфорд Бриџу када су се Милволови хулигани сукобили са полицијом и навијачима Челзија након утакмице ФА купа. Прве две сезоне проведене у другој дивизији нису наговештавале да ће се Милвол ускоро вратити тамо где реално припада, у прву дивизију. Што због бројних изречених забрана од стране клуба и полиције, што због незадовољства због пресељења на нови и рушења старог стадиона, тако и због лоших резултата Милвол је 1997. имао рекордно малу просечну посету као домаћин од свега 6000 навијача. Након пар сезона таворења у другој дивизији под вођством младог новог директора Теа Папхитиса уследила је 2001.година у којој је обезбеђен повратак у виши ранг. Атмосфера на трибинама поново је живнула и наредна година биће једна од најбољих у новијој историји клуба. Изборен је бараж за улазак у премијер лигу али ће 02.мај 2002. године и реванш меч против Бирмингем Ситија остати упамћен по највећим нередима на острву у последњих двадесет година. Милвол је поражен код куће голом у надокнади времена што је био знак за навијаче да крену у рушилачки поход. Настао је општи хаос прво на трибинама а затим и улицама јужног Лондона. Све је горело, а у нередима је учествовало неколико хиљада хулигана. Полиција је успела да успостави мир тек у јутарњим сатима. Биланс нереда био је погубан. Поред гомиле изгорелих кола и демолираних пабова повређено је чак 127 полицајаца, већина тешко и 36 коња, међу којима и понос краљевске ергеле, коњ који је предводио краљевске параде. Од наредног јутра полиција спроводи рацију по јужнолондонским квартовима. Након пар недеља на основу видео снимака нереда ухапшено је и на разговоре приведено на стотине навијача Милвола међу којима и Реј Еверест, педесетшестогодишњак вођа озлоглашене хулиганске екипе „Треатмент“. Реј је проглашен за предводника и иницијатора нереда. Осуђен је на затворску казну у трајању од пет година. Тиме је постао најстарији осуђени хулиган у Великој Британији.

Милвол, Милвол...

Интересантан догађај била је журка поводом 21. рођендана његове ћерке. У препуном пабу недалеко од стадиона Милвола било је преко двеста званица, углавном ликова са потерница. Међу њима појавило се и неколико фудбалера Милвола у знак поштовања према оцу слављенице који се тада већ налазио иза решетака. Када је та вест дошла до званичника клуба, ти фудбалери су уз велике муке успели да убеде своје босове како ипак нису били на поменутој прослави, пошто им је запрећено отказима.
Наредне сезоне посета на “Новом Дену“ је скоро преполовљена са просечно 15 на свега 9 хиљада. Фудбалски клуб Милвол је избацио читаву листу имена којима ће улазак на стадион бити доживотно забрањен, а до данас је због нереда након утакмице са Бирмингеном у затвору завршило преко сто хулигана. Већ другу сезону, велики број навијача Милвола избегава одлазак на утакмице због превеликог присуства полиције која још увек није завршила започети посао. Директор Тео Папхитис увео је такође и специјалне мере при куповини улазница. Свака гласи на име купца чији досије у полицији мора бити празан. Ове године полиција се спремала као никада до сад за сусрете Милвола и Вест Хема који се нису сретали више од десет година. Најаве великих навијачких окршаја и наплате неких старих дугова дошле су и до насловних страна новина. Тензија је била већа него за било који други меч у премијер лиги, али је полиција ипак успела да ситуацију на оба меча одржи под контролом. Милволу је за мало измакао бараж за улазак у премијер лигу, али је зато постигнут највећи успех у историји клуба – пласман у финале ФА купа, у којем су лондонски лавови поражени у сусрету са фаворитом Манчестер Јунајтедом. Прво финале уједно је било и улазница за куп Уефа у новој сезони што је такоше први излазак Милвола у Европу.

На гостовању код највећих ривала

За финале купа у Кардифу фудбалска асоцијација први пут је прекршила правило о подједнакој подели карата финалистима, тако је Манчестер добио 38.000 а Милвол само 24.000 карата. Све је учињено свесно у сарадњи са полицијом и челницима лондонског тима јер како рече директор Тео Папхитис: „Бојим се да у јужном Лондону нема толико навијача Милвола који су спремни да при куповини карата за финале оставе своје личне податке, што је показала утакмица полуфинала са Сандерлендом!“ Наиме и на том мечу Милвол је добио десет хиљада мање карата него тим са севера Енглеске. Финале у Кардифу и поред пораза остаће убележено златним словима у историји клуба а навијачи Милвола потрудили су се да током целог меча буду гласнији од противника и пруже својим љубимцима невероватну подршку. Инцидената готово да и није било по граду пошто је полиција до перфекције све организовала. Ипак на пар места дошло је до мањих туча у којима није било озбиљније повређених. Јунајтедови навијачи нападали су мање групе обичних Милволових фанова повредивши чак и једну жену. Најозбиљнији инцидент догодио се недалеко од стадиона у којем је дошло до окршаја између групе од 70-так навијача Манчестера и 30 Милвола, али је муњевитом реакцијом полиције све убрзо смирено. У новој сезони Милвол је продао чак 16.000 претплатних карата, што је рекорд од како постоји “Нови Ден“.