Иза нас је још један италијански шампионат. Четврту годину за редом, милански Интер освојио је „скудето“. Од самог старта шампионата, мирисало је да плаво-црни неће имати озбиљну конкуренцију. Милан је тек на моменте личио на велики Милан, Ђеноа, Рома и Фиорентина ипак нису били довољно спремни за прворазредно изненађење, а клуб са највише титула – Јувентус, од када је због намештања резултата и боравка у Серији Б, изборио повратак у најјачу лигу, не личи на стари Јуве. И то би било то. У нижи ранг преселили су се Леће, Ређина и Торино. Ово је кратка прича о некада великом клубу из Торина, и како је судбина, маја далеке 1949. године, учинила да фудбал на апенинском полуострву крене другим током. Ово је у исто време и прича како је Јувентус постао највећи италијански клуб, преузевши примат од најбољег фудбалског тима којег је Италија икада имала – Торина. Једноставно, црно-бели су постали европска и светска фудбалска велесила, али тек након велике трагедије која је задесила њиховог градског ривала, онемогућивши их да постану европски број један.

Јувентус - Пјаћенца, 1977.

У среду, 4. маја 1949. године, фудбалери Торина враћали су се из Лисабона, где су играли на опроштајном мечу капитена Бенфике, Хозеа Фереире. Тим који се с правом у Италији звао „Ил Гранде Торино“, био је на домак освајања пете узастопне титуле првака земље. Због смањене видљивости, авион који је превозио експедицију италијанског шампиона из Лисабона, уочи самог слетања ударио је у зид цркве, на брду Суперга, изнад Торина. Тридесет и једна особа је страдала у тој несрећи, укључујући и свих осамнаест фудбалера. Очевидци, који су узалудно покушали да спасу настрадале, суочили су се са језивим призором. Делови људског тела били су разбацани на све стране, па је идентификација жртава била готово немогућа. Фудбалски клуб Торино, пристао је да отпутује у Лисабон само зато што су четири дана раније, одиграли 0-0 против Интера и тако теоретски освојили титулу два кола пре краја. Да су којим случајем били поражени од тима из Милана, одустало би се од пута и фудбалска историја Италије и Европе дефинитивно би кренула другим током. Вероватно би Торино био тај који би доминирао Калчом, а не Јувентус, односно терорисао клубове по Европи, уместо Реала из Мадрида када је половином педесетих година почео да се игра Куп европских шампиона. Једна од жртава тог дана, био је и двадесетседмогодишњи крилни нападач Франко Осола, којег су красили сјајна техника и непредвидив дриблинг. Његов син, такође Франко, историчар из Торина, не жели да се бави претпоставкама и причама али је изнео неколико занимљивих чињеница: „Клуб је на свим нивоима био много испред времена. Председник Ферућо Ново, изнео је план о формирању европског клупског такмичења пет година пре него што је Уефа покренула Куп шампиона. Чак је направио план о стварању две јаке екипе, једне која би играла домаће првенство, и друге која би се такмичила у европским мечевима. Торино је имао осамнаест подједнако добрих фудбалера, па је цела та замисао, уз довођење пар појачања, била сасвим реална. Истина је да је неколико битних играча, у време несреће, било већ зашло у тридесете године живота, али је клуб имао изузетно јак омладински погон из које је поникао и двадесетједногодишњи Рубенс Фадини, којем су сви стручњаци предвиђали велику каријеру.“

Јувентус - Вићенца, 1978.

Велики клубови попут Јувентуса, Милана, Интера, Лација и Роме чинили су све да прекину доминацију неприкосновеног Торина. „Претварали су се да су у тузи због несреће која се догодила, али је све то било лажно. Били су свесни да Торино никако другачије нису могли зауставити ни стићи, па су из трагедије, изашли осокољени, тако да је већ наредне сезоне Јувентус постао првак“, коментарише Осола. Због све те подлости црно-белих, нетрпељивост међу навијачима два торинска клуба постала је изузетно велика. Последња жестока туча одиграла се пре две године, када се група навијача „Старе даме“ преобучена у противничке боје залетела на присталице Торина. Убрзо је улетела полиција, али су се навијачи оба тима окренули против ње, па су двојица полицајаца и један тв камерман завршили у болници, а четрдесет навијача из браве. Дневни лист Ла Републицца, известио је да су код ухапшених особа, пронађени ножеви, бејзбол палице и бакље.

Јувентус - Фјорентина, 1981.

Организовано насиље на стадионима је релативно млад феномен, који датира с почетка седамдесетих и појаве првих ултра група у Италији. Ипак, ривалитет између Тора и Јувеа враћа нас у период уочи Другог светског рата. Током тридесетих година прошлог века, Јувентус је избио у први план, али је убрзо примат преузео Торино. Од формирања лиге 1898. до 1930. Ђеноа и Про Верчели су освојили чак шеснаест титула (девет односно седам). Јувентус са два пехара, освојеним 1905. и 1926, и Торино са титулом из 1928. били су у малој групи клубова који су с времена на време прекидали доминацију дуета. Ситуација се тада драматично мења. Јувентус, иза кога је стала породица Ањели, власник успешне фабрике аутомобила Фиат, осваја пет узастопних титула у преоду између 1931. и 1935. Тренер Јувеа био је Виторио Поцо, селектор репрезентације азура која је на Светском првенству 1934. освоијла пехар. Индустријалац, Ферућо Ново, који се бавио трговином пољопривредних машина, купује Торино 1939, и први уноси успешну пословну политику свог предузећа у један фудбалски клуб – брзину у доношењу одлука, планирању, посвећивање пажње иновацијама, калкулисање са ризичним улагањима… Ново је оформио читав тим скаута чији је задатак био да трагају за младим талентима и незадовољним играчима противничких екипа. Био је оркужен фудбалским експертима, као што су мађарски стручњак Егри Ербштајн, потом бивши играч Манчестер Јунајтеда Лесли Ливзли, односно стручњак за енглески фудбал Роберто Копернико, који је по узору на славни Арсенал под вођством Херберта Чепмена, увео формацију 3-2-2-3, уместо класичне италијанске методе у то време 2-3-5.

Ово је ваше..

Торино је освојио дуплу круну 1943. године, али се због распламсалог рата, фудбал није играо у Италији наредне две године. Након ослобођења, уследила су четири везана пехара (1946-1949), а колико је Торино био јак, најбоље говори чињеница да клуб у те четири сезоне није доживео ни један пораз на свом стадиону. 1948. освојили су убедљиво титулу, са чак 16 бодова више од тимова који су поделили друго место: Јувентуса, Милана и Триестине. Те сезоне Торо је постигао чак 125 голова а примио свега 33. Спортски критичар Рикардо Брера написао је: „Торино је играо тако добар фудбал, да су их сви волели. Били су у то време најпознатији клуб на свету и најомиљенији у земљи.“

Торино, Curva Maratona

„Након Другог светског рата, Торино је био тај који је представљао земљу и вратио понос Италији. Није било лако тих година, а фудбалери у бордо дресовима, чинили су све да италијанска нација заборави на тренутак велику срамоту. Ил Гранде Торино је много више од великог клуба, то је једноставно легенда, сан, мит!“, каже новинар Марио Ђордано.

Торино Ултрас

Десет година након несреће, Торино је испао у серију Б, први пут у клупској историји. Наредну, и за сада последњу, титулу освојили су тек 1976. Од осамдесетих година стално су између прве и друге лиге. У међувремену, Јувентус се стабилизовао и израстао у најуспешнији италијански клуб, нанизавши чак 27 титула, два Купа шампиона, два Интерконтинентална купа и три Уефа купа. Према последњим истраживањима Јуве има између 11 и 14 милиона навијача у земљи и чак 170 милиона фанова у целом свету. Торино и даље има око милион навијача, од којих већина живи или потиче из самог града и његове околине. Почетком двадесетих година, Јувентус је био клуб буржоазије из предграђа, док су присталице Торина долазиле из градских и радикалних радничких породица. Током педесетих и шездесетих година, стотине хиљада радника са југа земље преселило се, трбухом за крухом, на север Италије. Велики број њих запослио се у Фиату. Ањели им је дао посао и клуб за који да навијају. Данас ће вам тифози Јувентуса рећи да навијачи Торина имају само успомене и ништа више. „Шездесет година касније они и даље причају о тој несрећи и Ил Гранде Торину!“, кажу навијачи црно-белих, а једна од ударних песама које редовно певају у дербијима гласи: „Суперга вас је направила великим!“ Ипак, већина правих навијача Јувеа поштује своје противнике и с респектом говори о Суперги, јер „то је била трагедија целе земље и једног града а не само фудбалског клуба Торино!“

Рекорди „Ил Гранде Торина“

Четири сезоне без пораза код куће (1946 – 1949)
93 меча у низу без пораза код куће (83 победе, 10 нерешених) у периоду од 24.01.1943. до 30.04.1949.
Највише освојених бодова у једној сезони 65 – 1947/48
Највећа победа код куће против Алесандрије 10-0 1947/48
Највећа победа у гостима против Роме 7-0 1945/46
Највише постигнутих голова у сезони – 125 1947/48
Највише освојених бодова код куће у једној сезони – 39 од 40 могућих 1947/48

Ривалитет Јувентус – Торино

“Дерби делла Молле”, назван по симболу града – грађевини из 19. века Моле Антоњелини, стар је 102 године. Први, одигран 13. јануара 1907, завршен је победом Торина 2-1, али су бикови последњу победу над вечитим ривалом забележили још пре 14 година. Јувентус и Торино одиграли су до сада 223 утакмице. Црно-бели су у своју корист решили 88, док је Торино славио 74 пута, 61 меч завршен је нерешеним резултатом. Јувентус је основан 1897, и од тада је стандардан прволигаш, односно члан Серије А (од њеног настанка 1929). Једина сезона коју су провели у другој лиги је 2006/07, када су избачени због намештања резултата. У својим витринама црно-бели имају 51 трофеј. Оригиналне боје Јувентуса су розе дресови са црним шорцевима, а данашњу пругасту комбинацију добили су од енглеског Нотс Каунтија 1903. Три године касније, клуб запада у кризу и сели се на периферију града, а један део његових челника као и играча, незадовољни статусом, одлучује да напусти клуб и оформи Торино.

Навијачи „Старе даме“

Торино - Јувентус, 1980.

Прве праве групе навијача Јувентуса појавиле су се половином седамдесетих – Venceremos и Autonomia Bianconera, и обе су биле лево оријентисане. 1976. године настају и прве ултрас групе црно-белих Fossa dei Campioni и Panthers, а годину дана касније Fighters, који ће дуго играти једну од најзначајнијих улога на италијанској и европској навијачкој сцени. Почетком осамдесетих, једна за другом оснивају се Gioventu Bianconera, Area Bianconera и Indians, као и две најекстремније, хулиганске формације Viking и Nucleo Armata Bianconero (N.A.B). Након масовне туче са навијачима Фиорентине, крајем осамдесетих, чланови Figthersa, незадовољни крајњим скором, доносе одлуку о распуштању групе, а нешто касније, један број њих, заједно са члановима Indiansa и Gioventu Bianconera, инспирисани Кјубриковом “Пакленом поморанџом”, формирају нову групу – Arrancia Meccanica која, пар година касније мења име у Drughi. У период између 1988. и 1996. Drughi је била најмасовнија група навијача Јувентуса која је у једном моменту бројала и 10.000 чланова. 1993. године, бивши чланови Figthersa, припадници Drughiја, одлучују да преузму примат на трибини и врате стару заставу и име. Пар година трајали су конфликти између појединих фракција, да би Drughi коначно задржали примат на трибини. Ипак, 1997, вође једних и других доносе одлуку да сви навијачи црно-белих са јужне трибине, La Curva Scirea, стану под једно име Black And White Fighters Gruppo Storico. Почетком деведесетих, на супротној, северној трибини, постојала је група Irriducibili Vallette, која је била одлично организована. Њу су чинили углавном момци из Valetea, предграђа Торина. Упркос великом броју навијача, просечна посета на Олимпијском стадиону је 22.000. Добар број својих присталица Јуве има на југу Италије, а добре односе Јувентини гаје са навијачима Пјаћенце, холандског Ден Хага и варшавске Легије.

Ragazzi della Мaratona

Ово је ваше

Једна од водећих навијачких екипа Торина била је Ragazzi della Мaratona. Након што су остали без заставе на утакмици против Ређине, одлучили су да расформирају групу, вођени искључиво ултрас кодексом понашања. У прогласу који су објавили поводом тог догађаја између осталог писало је: “Поносни смо, што смо скупили храбрости да након губитка заставе, угасимо групу. За 18 година постојања, увек смо поштовали неписана навијачка правила и желимо да овај наш потез служи као пример другим групама.”

Стадиони

Италија је једина велика фудбалска земља где је најнормалније да градски ривали играју на истом стадиону. Ускоро би Јувентус и Торино, поново могли да се раздвоје, односно да сваки клуб игра на свом стадиону. Од пре две године, обе екипе играју на реновираном Олимпијском стадиону, на којем су играли тридесетак година све до 1990, када су се преселили на новоизграђени Delle Alpi. Тај стадион, налази се изван града, и у власништву је Јувентуса. Црно-бели планирају да се врате на њега 2011, када се заврши његова реконструкција, док ће Торино остати на Олимпијском стадиону, који је смештен у центру града. Интересантно је да је први назив тог стадиона, изграђеног за Светско првенство 1934, био Стадион Benito Musolini. Капацитет му је био 65.000, а након Другог светског рата име је промењено у Comunale. Када се Јуве исели са њега, стадион ће добити име Стадио Гранде Торино. За навијаче бикова, битну улогу у историји клуба игра и стадион Филаделфија, на којем је Торино играо од 1926. до 1963, и освојио 6 од 7 клупских титула. Стадион је срушен 1998.

Текст преузет из магазина ЦКМ