Грб Виле

Астон Вила основана је далеке 1874. године и један је од 12 клубова који су 1888. основали фудбалску лигу. Један су од најстаријих и најуспешнијих клубова у Великој Британији, и четрви енглески клуб по броју освојених трофеја (укупно 21), одмах иза Ливерпоола, Манчестер Јунајтеда и Арсенала. Титулу првака и ФА куп освојили су по 7 пута, иако су само два од тих трофеја освојили после Другог светског рата (1957. куп и 1981. титулу). Последњи пехар, играчи у бордо-плавим дресовима подигли су пре 12 година када су у финалу лига купа победили Лидс Унитед са 3:0 (један од стрелаца био је и наш Саво Милошевић). Због положаја где се налази, други по величини град у Британији, Бирмингхам, Астон Вилла је први најуспешнији клуб изнад Лондона и испод Манчестера. Током првих година постојања клуб је играо у једнобојним дресовима, прво црним, па белим, плавим, зеленим. 1880. године људи који су били на челу клуба, Виллиам Мек Грегор и Георге Рамсаy, увели су пругасте бордо-плаве дресове са извезеним везеним лавом као грбом. Пошто су обојица били Шкотланђани измешали су боје клубова за које су навијали у својој земљи, Хеартса и Рангерса. Временом су и бордо и плава боја посветлеле у односу на прву варијанту. Иако је Бирмингхам мултиетничка средина интересантно је да су на стадиону Астон Вилле навијачи чак 98% белци. Први фудбалер са ових простора који је заиграо у Астон Вилли био је Саво Милошевић, који је 1995. године из Партизана прешао у славни енглески клуб. Иако је постигао доста битних голова за Виллу, навијачи га никада нису прихватили као свог, највише због његовог темперамента. Често је промашивао из изгледних прилика, па су га једном приликом навијачи у фанзину Хероес Анд Виллаинс прозвали „Саво Мисс-а-лот-евиц“ Пар чињеница које треба знати о Астон Вилли - Вила је први клуб на острву чија је боја бордо-светло плава. Касније су их копирали Вест Хем, Бурнлеј и Сцунтхорпе. - Енглески писац ЈР Толкиен, био је велики навијач Астон Вилле. Када је писао Хобите, чаробњаку Гандалфу дао је име по свом омиљеном фудбалеру, Алфу Ганду, који је играо за клуб из Бирмингхама током 30-их година 20. века. – Међу најпознатијим навијачима Астон Виле данас су принц Вилијем и виолиниста Најџел Кенеди. – Контроверзни бизнисмен Доуг Еллис, у два наврата провео је на челу клуба дужи период. Први пут је био председник од 1968. до 1975, а потом се вратио у клуб 1982. где је ведрио и облачио све до 2006. За свој 70. рођендан, частио је себе променивши назив трибне Виттон Лане Станд у Доуг Еллис Станд. Када је пре две године Андy Лернер преузео клуб, трибини је враћено старо име. - Највећи ривал Астон Вилле је Бирмингхам Ситy. Мечеви два тима називају се још и „Секонд Сити Дербис“. До сада је одиграно 105 првенствених мечева, 42 пута победила је Вилла, 32 Бирмингхам, док је 27 мечева завршено нерешеним резултатом. Астон Вилла, клуб дуге традиције, одувек је имао велику армију навијача. Најпопуларнији су клуб Мидландса са бројним организованим навијачким удружењима широм Велике Британије и света. У току последњих десетак година владавине Доуга Еллиса, велики број навијача престао је да иде на утакмице, због његових очајних потеза. Еллис је успео да за пет година клуб који је био европски првак одведе у другу лигу. Вилла се експерсно вратила у прву лигу и током 90-их редовно била у врху табеле. Потом је уследио стрмоглав пад и борба за опстанак неколико сезона, што се одразило на то да стадион Вилла Парк пар година није био пун ни на једној утакмици. 2006. године амерички милијардер Андy Лернер, купује Астон Виллу и ствари крећу на боље већ наредне сезоне. Ангажован је сјајан стручњак Мартин О Неилл, који је направи сјајну екипу. Вилла Парк поново је пун, а момци у бордо-плавим дресовима озбиљно конкуришу за место међу првих 6 екипа. Један од ватрених навијача Астон Вилле, Андy Фаирслоу, разговарао је са нама присећајући се дана одрастања, својих првих утакмица, одлазака на гостовања, похода на Европу, туча…

Како си почео да навијаш за Астон Виллу?   Најраније детињство провео сам у јужном делу Бирмингхама, Друид Хеатх-у, који је одувек био познат као јако уточиште „плавих носева“. Ипак, имао сам ту срећу да сам рођен у породици у којој је Астон Вилла светиња. Моје прво навијачко искуство враћа ме у 1971. годину када је старији брат купио ЛП плочу са најзанимљивијим моментима радио преноса финала лига купа између Вилле и Тотенхема. Интересантно је да смо тада играли у трећој лиги а у исто време успели да се докопамо финала лига купа. То је добар доказ колико је Вила велики клуб. Иако смо изгубили то финале, мене је фасцинирало то што се у позадини константно чуло навијање Вилиних навијача. Преслушао сам плочу небројено пута и на памет научио сваку јебену реч коментатора. И сад, када се сетим тих дана, у глави ми одзвања песма навијача: „Напред Астон Вила, бодрићемо вас још жешће!“

На Вила парку

Када си отишао на прву утакмицу? У школи се нисам одвајао од бордо-плавог шала. Најбољи пријатељ био ми је Томи, с којим се дружим и данас. Он је такође од рођења навијач Астон Вилле. Први пут сам отишао на утакмицу против Фулхама. Томија и мене повео је мој старији брат Џони. Не сећам се баш много детаља са те утакмице, чак не памтим ни резултат. Знам да сам био импресиониран рефлекторима, пошто је била вечерња утакмица, а мој омиљени играч Вили Андерсон постигао је гол из пенала. Он је био добар нападач који је често давао голове, па не чуди што је био идол навијача. Сви су били разочарани када је прешао у Кардиф. Био сам очајан што га више нећу гледати у Виллином дресу. Ипак, пронашао сам решење. Почео сам да симпатишем Кардиф. Уствари, интересовали су ме резултати Кардифа и да ли је Андерсон постигао гол. Занимљиво је да сам често у друштву, када се причало о фудбалу хвалио Кардиф, због Вилија наравно, па су ме другови убрзо прозвали Кардиф, а тај надимак остао ми је до данас.

Хелсинборг - Вила

Да ли се сећаш почетка осамдесетих и великих трофеја које је освојила екипа бордо-плавих?  Биле су то луде године, када сам активно као навијач био редован на свим утакмицама свог тима. На прсте једне руке могу се избројати британски тимови који су освојили „пехар са великим ушима“ (куп – лигу шампиона). Годину дана након освајања последње титуле првака Енглеске, Астон Вила је у мају 1982. постала првак Европе. У првој рунди избацили смо слабашни Валур из Норвешке. Отишао сам са екипом на своје прво европско гостовање. Био је то малени стадион, попут Колчестеровог. Мислим да није могао да прими ни 4.000 гледалаца. Иако је био крај септембра, снег је провејавао, а ми смо се упркос великој количини попијеног алкохола добро смрзли. Били смо смештени на дрвеној трибини иза гола, коју је током целог меча обавијао густ дим из фабрике за прераду рибе. Подавили смо се од смрада. Вила је потом два пута путовала у комунистичке земље… Да, играли смо против два Динама, из Берлина и Кијева, али сам та гостовања пропустио. У градовима источне Европе, ретко који тим са запада успевао је да победи, а гостујући навијачи нису се ни усуђивали да путују тамо. Вилу је на оба та гостовања пратило стотинак навијача. Сећам се да је Томи ишао у Берлин возом. Провео је на путу пуних недељу дана и смршао пет кила. Уследило је полуфинале против Андерлехта… Прва утакмица играла се на Вила Парку, свега пет дана пошто је аргентинска војска под вођством генерала Леополда Галтијерија извршила инвазију на Фокландска острва. Моја земља била је у рату први пут након 40 година, а Астон Вила једини преостали британски клуб у европским такмичењима. Било је то блесаво време. Сви смо били препуни националног набоја и патриотизма. Газ, један од водећих момака из екипе, чим је одређено да ћемо реванш играти у Белгији, отпутовао је у Брисел и купио 300 карата. Све их је продао још пре почетка прве утакмице на нашем стадиону. Радио сам у фабрици чоколаде и без проблема уштедео новац за то путовање. Пошто смо први меч добили минималним резултатом, пуне две недеље само смо причали о реваншу и путовању у Белгију. Прочуло се да нас њихови навијачи „О-Сајд Хулиганс“ чекају. Ја се и данас питам, ако су себе сматрали неким фацама, зашто се нису појавили на Вила Парку! Како се ближило реваш атмосфера се само подгревала. У две велике групе отпутовали смо у Лондон у понедељак, два дана уочи утакмице. Сви смо били добро пијани, па ми је све изгледало као Банк Холидаy. У уторак, отишли смо се возом до Фолкестонеа одакле смо се укрцали на фери за Остенде. Мој брат Џони био је један од водећих хулигана Астон Вилле у то време. Полиција га је претходно хапсила пар пута због туча на утакмицама и забранила му одлазак у Брисел. Он је зато напустио Бирмингем још током викенда. Пандуре је захватила паника када су сазанли да га нема на радном месту. Некако је успео да прође пасошку контролу и увуче се на брод. Ипак, већ у то време, било је полицајаца у цивилу који су били задужени да прате одређене хулиганске екипе. Играли смо карте у ресторану на броду и пили пиће када нам је пришао непознат лик: „Момци, извињавам се што вас прекидам, али Џони неће моћи да напусти брод у Белгији!“

Холт Енд, 1977. године

Како је било у Бриселу? Стигли смо у среду, на дан утакмице, у рано јутро. Даз нас је потом одвео да нам покаже где се налази стадион, уствари крш од стадиона. На сличним су играли енглески четвртолигаши. Пар момака је упало у просторије клуба и покупило пар лопти и тренерки. Брисел је лагано почео да се буди, а ми смо се закуцали у пар кафеа у центру града. Лоповска екипа оперисала је по продавницама са маркираном робом (Лацосте, Фила, Такхини). Било је неколико ситнијих инцидената на улицама Брисела, али искључиво са полицијом, која није могла да трпи пијане Енглезе. Ближио се почетак утакмице, а да домаће навијаче нисмо ни приметили. Кренули смо на стадион и без проблема ушли на трибину. Нашли смо се међу навијачима Андерлехта. Тада ми је постало јасно да је Даз купио 300 карата за домаћи сектор. Белгијанцима није било ни мало свеједно, па се добар део њих померио у страну оставивши нам простор. Није било инцидената, али је било прилично напето. Почели смо да навијамо што се домаћим навијачима и полицији није свидело. Узвратили су скандирањем „Аргентина, Аргентина“ на шта је пар наших улетело међу њих поделивши им пар шамара. Током целе утакмице цимали смо се са пандурима који су у више наврата покушавали да нас преместе на другу трибину где су били смештени остали навијачи Астон Виле. Наш тим изборио је реми и пласман у финале. Сви смо одлепили од среће и насрнули преко полиције на ограду. Тада је дошло и до најжешћег сукоба. Стадион се убрзо испразнио а самим тим се и ситуација примирла. Напустили смо Брисел током ноћи а да домаће хулигане нисмо ни приметили. Потом је уследило финале у Ротердаму, против фаворизованог Баyерна. Сви смо били убеђени да ту утакмицу не можемо да изгубимо. Баyерн је стварао шансе, наш први голман Џими Ример повредио се у уводним минутима меча па га је заменио млади Нигел Спинк, којем је то био деби на европској сцени. Дечко је бранио немогуће и на крају проглашен играчем утакмице. Вила је из једине прилике постигла гол и тако постала првак Европе.

Златно време

Да се задржимо мало на годинама када је хулиганизам био у пуном јеку на острву. Каква је ситуација тада била у Бирмингхаму и може ли се поредити са данашњом? Наш најљући ривал је Бирмингхам Сити, иако нам је градски супарник и Wест Бромвич Албион. Они се ипак више мрзе са Вулвехамптоном него са нама. Qуинтон Моб била је једна од првих хулиганских екипа у Мидландсу, састављена о скинхеда. Настали су још почетком 70-их. Наследили су их Тhе Sтеамеrs, које је предводио мој брат. Касније је Бирмингемова Зулу екипа преузела примат у граду. У неколико наврата, озбиљније енглеске банде, попут Манчестерове Ред Арми, Вест Хемове ИЦФ-а или Челзи упадале су на трибину Холте Енд. Били смо друголигаши, добар део момака је дигао руке фудбала, неки су похапшени, други се оженили и једноставно изгубили интересовање. Противнички навијачи то су максимално користили да нас изненаде. Тада је настао C Crew, назван по сектору у доњем углу трибине где је обично било најжешће. Некада је знало да нас се окупи и преко 500. Блeк Данi, Билi, Hафi, Форди… само су нека од битнијих имена. Данас сва три клуба имају озбиљне хулиганске екипе. Када би узели у обзир цео Мидландс, могло би се слободно рећи да је можда и најјача навијачка регија у Енглеској. Осим три клуба из Бирмингeма ту су још и Нотингeм, Дерби, Kовентри, Вулвес… Последњи градски дерби између нас и „плаваца“, подсетио је на старе дане. Атмосфера на стадиону била је луда и наелектрисана, навијање као некад, а туча која је избила после утакмице код шопинг центра Булл Ринг, у којој се млатило пар стотина хулигана, подсетила ме је на прошла времена.

Вила - Шефилд

Како је данас на Вила Парку и колико си још увек активан? Никада нисам престајао да идем на утакмице изузев у сезони када сам имао забрану. Морам признати да су доласком новог власника на чело клуба многе ствари кренули на боље. Имамо сјајног тренера и плејаду добрих, младих играча, тако да неће бити изненађење ако Астон Вила већ следеће године буде међу 4 првопласиране екипе. Последњих 5-6 година под вођством Доуг Еллиса биле су очајне. Атмосфера је била лоша, довођени су половични играчи, навијачи су из недеље у недељу кућама одлазили бесни са стадиона. Навијања готово да није ни било. Од прошле сезоне, поново се осећа победнички дух. Холте Енд је крцат као некад, а нови власник вратио је и трибину иза супротног гола навијачима Астон Виле, тако да се ове сезоне, као некад, ори песма Вила Парком.

Текст преузет из магазина ЦКМ