Прилаз стадиону

Посета Солуну, граду Паокара, најбројније и најјаче навијачке групе у граду. Уз помоћ пријатеља дошао сам до карата којих одавно није било, мада начуо сам да се појавио мали број карата за једну трибину по цени од 40 еура. У близини стадиона све је било у црно белој боји, сви су имали по неко обележје Паока док су јели у монтажним роштиљарницама и пили пиво. Поред паокових обележја, честа су обележја Партизана или симболи братства са Гробарима. У околини стадиона чуо сам да се паокаре напали олипијакосове играче током њиховог пута од аеродрома до стадиона, али то није потврђена информација.

Околина стадиона

Већ у околини стадиона просечан српски навијач био би зачуђен, полиције готово и да нема, алкохол се пије свуда около, док мање групице паокара прекраћују време певајући уз понеку бакљу. Уз ограду стадиона је један од клубова навијача где се продаје пиво у лименкама, доста навијача седи у самом том клубу пратећи резултате.

Тумба

Сат пре почетка меча почиње блага напетост око уласка, у свом маниру паокаре скоро да нападају капију, неки се веру преко ограде, неки на „буку“ пролазе улазну капију, али оно што је очигледно апсолутно не постоји претрес навијача. Могуће је на стадион унети готово све, па тако не чуди када на трибини видите момке који натежу пиво или пију јефтино вино из стаклених флаша. Бесмислено је спомињати да се од пиротехнике може унети све, па је тако један од вођа Г4 шетао по атлетској стази са бакљом у џепу као да носи данашњи број Журнала.
Одмах по уласку фасцинира тотално попуњен стадион и огромна бука коју производе паокаре. Тај сат пре почетка се непрекидно навијало, готово цео стадион је био у трансу уз додатно ложење од стране вођа. Гостујућих навијача наравно нема, забрањен им је долазак што је честа појава у Грчкој када су у питању високо ризичне утакмице.

Трибина

Један од бубњара излази на центар и ложи људе по већ увежбаној шеми, сваки његов ударац у бубањ је сигнал да цео стадион узвикне Паок, а нешто слично је поновио један од вођа Г4, длановима је давао сигнал за повике клубу.
Уз навијање целог стадиона (хит овог дербија је била песма Гаври муња, што је погрдна песма за госте) почињу да се пале прво бакље којих је наравно највише међу најватренијима, а потом и димне бомбе (код нас такве зовемо од киле). Бићу скроман па ћу рећи да је горело најмање сто бакљи и недефинисани број димних бомби. Тешко је закључити тачан број јер су паокаре прилично спонтане, односно анархичне, па се пиротехника непрекидно палила током тих десет минута пиро луднице.

Коп

Почетак бакљаде

Коп паокара би српским навијачима деловао неорганизовано, нема једне шипке, нема мегафона, озвучења, а опет када крене песма сви грме као један. Сви гледају у вођу и прате њега. На самој трибини постоје два најистакнутија сектора, тамо где се налазе Г4 и екипа Неаполи. Спорадично групе започињу песме, а прихвата се она на коју укажу вође да је боље певати у том тренутку.
Вође несметано излазе на атлетску стазу, одоздо анимирају трибину, па се потом враћају, али утисак је да они могу да уђу и остану на стази колико год хоће. Неки редари су старији навијачи који надгледају да неко са трибине на ускочи и крене на терен. Паокаре бацају сву пиротехнику на атлетску, а на стази се налазе црно бела бурад па одлично изгледа када дим куља из тих буради.

Димови и бакље

Убрзо по почетку утакмице Паок је постигао гол и то је био сигнал за још једну солидну бакљаду и паклену атмосферу по којој је Тумба (стадион Паока) познат. Ускоро игра на терену се претворила у нешто што виђамо на нашим теренима, па је и атмосфера полако падала да би у другој половини меча само најокорелији навијали без престанка, трудећи се да покрену грозничаве фаце навијача након изједначујућег гола Олимпијакоса. Ионако мучну завршницу другог дела утакмице пресекао је други гол Олимпијакоса који је паокаре бацио у агонију, са неверицом су испратили радовање ривала на терену који им је у продужетку „ударио“ врућ шамар, и већи део навијача се задржао на стадиону у муку негодујући због победе гостију.

Треба још споменути да паокаре немају много барјака, док су транспаренти окачани по целом стадиону и као и код нас махом означавају екипе или делове солунске регије из које долазе навијачи (ту је застава паокара из Атине). Поред црно белих барјака, у копу Г4 врти се један барјак наранџасте боје са петокраком у којој је знак Г4. Према речима паокара, ривалске групе их сматрају анархистима, па одатле наранџаста боја, дакле више из ината.

Шипка код Г4

Паокаре у својим песмама олимпијакосове навијаче зову гавросима (гаврима), а то је у ствари име за малу рибу која се може наћи у менију грчких ресторана. Кажу да је та риба толико мала да не једе друге рибе, а они таквим сматрају олимпијакосове навијаче. Интересантно је да други навијачи паокаре зову циганима, а то пре свега јер паокаре долазе из нижих слојева друштва, и углавном се баве тежим пословима.

Мој утисак је да су паокаре требало много боље да одраде ову уткмицу, макар због важности ривала, али и због очигледне мржње, са друге стране очигледно је да су изгорели у жељи за победом. Исто тако верујем да би присуство олимпијакосовиј навијача дигла масу и довела атмосферу до усијања, али ето због забране гостовања ускраћен сам за тај угођај, а неке паокаре су ми рекле да се утакмица не би ни одиграла да су „гавроси“ били ту. Свако ко се одлучи да паокаре види на делу неће се покајати јер је то за навијаче из Србије потпуно ново искуство навијања, али и неке анархије у сваком покрету. Почевши од почетка у околним улицама где се људи пењу на аутомобиле и певају, пале се бакље у кафићима, све је подређено паоку. То и не чуди јер Солун је дефинитивно њихов град, највише је паокара, и најорганизованији су, док следе навијачи Ариса, а потом Ираклис. Цео град и солунска регија покривени су графитима паока, тек ту и тамо се примети по неки графит Ариса.

Паљење трофеја

Поред тога Паок у солунској регији (и Халкидикију) има мноштво клубова својих навијача, а то се могло видети и по завшетку утакмице када је околина стадиона била у потпуном колапсу од колона аутобуса навијача.

Фото прича са дербија>>>> овде