Неправедно је запоставити помоћ из Кнежевине Србије тј. кнеза Александра Карађорђевића(сина Карађорђа) који је владао тада и који је послао неколико хиљада добровољаца и свакојаку другу помоћ. Војвода Стеван Шупљикац је пред своју смрт у Панчеву дочекао око 3 000 добровољаца из кнежевине.
Српска револуција 1848—1849.
Српска револуција 1848—1849. или Српски народни покрет 1848—1849. је назив за једну од националних револуција које су избиле широм Европе у пролеће 1848. Ове револуције су познате и под именом „пролеће народа“. Српска револуција се обично историјски посматра заједно са Мађарском револуцијом, са којом је блиско повезана у смислу сукобљавања српске и мађарске националне идеје.
Током револуције у Угарској, Мађари су постигли знатне војне успехе, али су поражени интервенцијом Русије. Срби су водили жестоке борбе против Мађара, уз помоћ добровољаца из Кнежевине Србије. Исход револуције је било оснивање Војводства Србије и Тамишког Баната, посебне аустријске круновине, са центром у Темишвару.
Овакво Војводство је изневерило одређена очекивања српских патриота изражених на Мајској скупштини 1848. У Војводству Србији Срби нису чинили апсолутну већину становништва, док је администрација већим делом била у рукама немачких чиновника и официра. Војводство Србија и Тамишки Банат је укинуто 1860. Трајна последица Српске револуције била је обнова титуле Српског патријарха, а такође и изграђивање свести српског народа северно од Саве и Дунава о борби за националну слободу.
Доласком вести о немирима у Француској, у Загребу се појавио хрватски борбени покрет под вођством бана Јосипа Јелачића, одан хабзбуршкој монархији. Срби из Срема, Бачке и Баната су у почетку имали симпатије за мађарски национални покрет, углавном због терета феудалног наслеђа и верске и националне дискриминације у Царству. Дана 22. марта српски револуционари су збацили општинске власти у Земуну и Панчеву на чијем су челу били Немци, и основали Националну гарду. Српски побуњеници у Земуну, Панчеву и Пешти су отворено показивали симпатије за мађарске револуционаре.
Бечке власти су сматрале мађарску побуну много опаснијом, јер су они били снажнији и боље организовани. За Србе се веровало да су политички неискусни и да се на њих може лако утицати. Хрвати су сматрани оданим поборницима монархије.
Тражило се стварање Српског војводства у коме би били Срем, Банат, Бачка и Барања. У заједничком земаљском сабору Срба и Хрвата изабрани бан би био председник, а изабрани војвода потпредседник. Министарства би имала половину Срба. Срби би имали и Народни сабор који би решавао школска и црквена питања.
Срби су се отворено побунили против симбола угарске власти у више места (Кикинда, Нови Сад). Милетић је страсно нападао владике због ограђивања од одговорности и побуне. Мађари су покушали да уведу преке судове.
Карловачки митрополит Јосиф Рајачић није у почетку био склон радикалним мерама, могуће и због своје позне животне доби. Као члан угарског горњег дома учествовао је у образовању владе у којој је био и Кошут. Међутим, народно расположење је понело и њега
рви велики сукоб Срба и Мађара одиграо се 14. јула око Сентомаша, где су се Срби утврдили, а Мађари покушали пробој. После тога плануо је грађански рат. Патријарх је ватрено најавио да ће, уколико Срби не нађу разумевања за своје ставове у Аустрији, опозвати своје граничаре, позвати у помоћ словенску браћу и обратити се великим силама Русији и Турској. Критиковао је и бана Јелачића да Хрвати не предузимају ништа против Мађара. Двор је сменио патријарха Рајачића и наименовао владику Платона Атанацковића као администратора карловачке митрополије.
Цар је у августу заоштрио позицију према Мађарима. Тражио је враћање Војне границе под Аустријску надлежност и још неке уступке на које Мађари нису пристали. По сигналу из Беча, бан Јелачић је 11. септембра објавио рат Мађарима. Срби су током августа и 21. септембра поново одбили Мађаре код Сентомаша, и од тада ово место зову Србобран по имену главног одбрамбеног шанца (име се званично употребљава од 1918). Међутим, српска војска није имала правог заповедника. Њоме су руководили Аустријанац Фердинанд Мајерхофер, патријарх Рајачић и Ђорђе Стратимировић, док је војвода Шупљикац из Италије у Карловце приспео тек у септембру. Војвода је био храбар официр, али без личне иницијативе и уплашен од одговорности.
Чете из Кнежевине Србије су биле значајна помоћ српској војсци. Добровољце је предводио војвода Стеван Книћанин. Чак је и Црна Гора намеравала да пошаље 2000 војника, што није било могуће урадити преко турске територије.
Мађарски генерал Перцел је крајем марта и почетком априла 1849. заузео Сомбор, Сентиван, Сириг, Сенту, Врбас, Бечеј, и најзад Србобран 3. априла. Ово насеље је порушено и спаљено, а становништво побијено или избегло. Страдало је око 5000 војника и цивила. Српска војска, после одласка добровољаца, остала је слаба и деморалисана. Мађари су били у пуном замаху, а многе српске чете су се растуриле. Крајем маја и почетком јуна пао је читав Банат. Срби су се одупирали једино у Шајкашкој. Нови Сад је тешко бомбардован са Петроварадина 12. јуна и скоро сасвим уништен. Многи градови и насеља су јако страдали у овом рату, што је произвело велики број избеглица.
Услед значајних мађарских војних успеха, аустријска царска влада је позвала руског цара да јој помогне у гушењу побуне. Цар Никола се одазвао овом позиву, делом јер је и сам био противник свих револуција. Мађарски револуционари су били коначно поражени у бици код Вилагоша, 13. августа 1849. Главне вође устанка су побегле у изгнанство, највише у Турску, док су заробљени генерали погубљени у Араду.
Срби су из рата изашли завађени и разочарани. Тражио се кривац за неуспех народне борбе и за то је често оптуживан самовољни патријарх.
Цар је патентом од 18. новембра 1849. дефинисао нову крунску земљу - Војводство Србију и Тамишки Банат, које је формирано од територије румског и илочког среза у Срему, као и жупанија бачко-бодрошке, тамишке, торонталске и крашовске. Поред територија са српском већином, Војводству је прикључен и источни Банат, настањен Румунима, док су у деловима Војводства били настањени и Немци и Мађари. Војна граница није ушла у састав нове круновине. Цела област је била етнички мешовита (поред Срба је имала и значајан број Румуна, Немаца и Мађара), са званичним немачким и илирским (српскохрватским) језиком, и Темишваром као главним градом. Цивилна и војна администрација је била већим делом у рукама Немаца. Аустријски цар је на српски захтев узео титулу великог војводе Војводства Србије. Верзија Баховог апсолутизма у Војводини је била позната као Мајерхоферов апсолутизам.
И поред ограничене аутономије, 27. децембра 1860. Војводство Србија и Тамишки Банат је укинуто, а његова територија (са изузетком Срема који је прикључен Славонији) је укључена у састав Угарске.
Ко се накане да прочита видеће да Срби нису баш најбоље прошли у целој причи али је интервенцијом Русије(Беч их је молио да их заштите од Мађара пошто те јајаре саме никада ништа и нису могле) Војводство делимично спашено од потпуног уништења пошто су Руси поразили Мађаре који су жестоко притисли Србе у Војводини. Али будућност је доносила још веће промене иако су Немци а касније Мађари покушали да униште српску аутономију(Мађари су успели) на сваки могући начин са све германизацијом и мађаризацијом становништва.
hoce to hoce
НЕМОЈ ДА СЕ ЗАЈЕБАВАМО! 
No dobro,to je stvar kucnog vaspitanja.
