„Пишем са тог Косова и Метохије. Имам сасвим довољно година да се сећам и почетка осамдесетих и оних демонстрација и шта им је претходило. Када живиш јужно од Ибра у селу где је Срба десетак скромнијих кућа са обрадивом земљом а окружује те неколико села са Албанцима, онда схватиш да си у центру пажње. Имаш и велике и плодне њиве на којима је рађало баш све, али деси ти се да преко ноћи останеш без летине јер ти комшије десеткују све. Покраду стоку, попале сена, затрују бунаре, посеку шуму. И тако из године у годину.
Имаш малу децу која дуго пешаче до удаљене школе, или их пратиш или дочекујеш са модрицама, покрадених јакни, патика, изгубљене торбе, књига, изгребане од трчања кроз шумарке. Сваки мрак у зимским ноћима доноси зебњу, у даљини иза брега се чују рафали, некоме изгори штала и трактор. Одеш на задушнице и нађеш поломљене споменике, поломљене крстове на свежим гробовима, покрадене металне ограде, месингана слова. И тако из године у годину.
Деца порасту, крену у средње школе, кад чујеш да је нека девојчица из суседног села силована. Чујеш како је из оближњег села човек пребијен док се враћао са посла. Телефона нема нигде.
kolaz
А онда једног дана дође ти старешина из албанског села са пратњом. Глуми велику забринутост, нуди ти помоћ, огрев, дрва, даје бесу (реч) да те из његовог села нико неће дирати. А онда ти оним стакленим погледом понуди (посаветује) да ти откупи кућу за пола милиона марака са све њивама. Размишљаш у глави да је то спас, неколико станова где год по СФРЈ тада, отвориш радњу, ишколујес децу, обезбедиш се. Али проради патриотизам, жеља и инат, одбијеш понуду. Следећих месеци све што се догађало постаје дупло интензивније, не само теби, већ и првом комшији Србину.
Следеће године опет старешина из суседног села. Ти гладан, деца гладна, шума посечена, гробови порушени. Он ти нуди 200 000 марака. Деца врше притисак да се иде, жена врши притисак да се иде. Инат не да. Одбијеш. Следеће године, по истом шаблону и још већим притиском одлазиш у суседно село и нудиш сву имовину за 200 000 марака. Мудрац врти главом и пуши увијен дуван. Каже да може за 150 000 али ако и комшија прода своје њиве, не мора кућу и окућницу. Продаш, одеш. Када комшија види да ће му Албанац бити први у злу не требало, нуди све своје за 100 000. Одлази и он. Одлази још оних двадесетак домаћина.
Е то тако изгледа, рођаци. А онда када дођу у ц. Србију, купе још већу куцу за пола новца, отворе продавницу, запосле децу. Па и ту кућу плате вама у ц. Србији, ауто купује од вас и вама даје новац за то. Иста али суровија прича дешавала се деведесетих, али са много више насиља, крви, отмица, силовања.
Када следећи пут будете причали о продаји Косова, сетите се делом овога. И да… ја имам преко 3 хектара земље у Недаковцу поред Вучитрна, близу реке Ситнице. Нити могу да је продам а ни да обрађујем. А она рађа тамо неком другом. Овом треба додати и пар правила са краја седамдесетих. Прво је било комасација земљишта. Узму твоју њиву близу куће, друге категорије, а доделе ти трећу, али до ње мораш проћи кроз албанска села. И правило 7+1 за запошљавање: на 7 Албанаца запошљава се један Србин, Црногорац, Муслиман, Турчин или Ром… Па саберите…
Живели, са Косова и Метохије.“
Љ.З.
