Kockalone wrote:Нијесам ти могао раније одговорити јер сам био одсутан пар дана. Сад ћу ти одговорити и то је то што се ове тиче, да не замарамо народ ође.
Моји аргументи су практично сви документарци који се могу наћи на нету, књиге учесника рата, свједочанства обичног народа који је живио на томе подручју. Све се то лако може наћи, не морам ти остављати јутјуб линкове, можеш ваљда и сам укуцати. Опет кажем, све побједничке битке у којим је та војска учестовала биле су на почетку рата, после ниђе ништа. 94 ти се Хрвати попењу на Динару, ако си кад био тамо знаш да ти је практично сва Далмација на тацни и они по томе питању не раде ништа него лагано кулирају у Книну, док их ови одозго посматрају. Него, питање је и јесу ли могли покушати шта кад им је просјечна старост војника била 50 година, док су им тим истим старцима са пушкама синови били по Београду. Нијесу им џабе Тигрови пријетили како ће их шамарати по Београду кад се врате. Кад спомињеш хрвате немој их никако поредити са нашима, јер су они махом велики националисти, задојени мржњом према свему српскоме, док је овамо и тај национализам који постоји углавном кафански. У Хрватској нијесам чуо за случајеве да су породице војника долазиле да блокирају касарне како им синови не би ишли у рат, док је по Србији то масовно било 91'. Писало се раније о томе и на форуму. Хрвати су тада имали своје авнојевске границе, и све унутар тога сматрају за своје, код њих ни тада ни данас није било калкулација, док је са друге стране све било неодређено. Кад већ спомињеш попис, упореди процентуално број Срба у Хр 91' и број шиптара у Србији, па се ипак шипци залећеше, а колико су шиптари у почетку имали помоћ из Албаније, толико су и Срби из Крајине имали од ЈНА и тадашње Југлославије. И немој молим те да упоређујеш територију једне свјетске силе са територијом једног малог народ јер се баш не може поредити.
Већ сам написао али хајде да поновим, троловима то треба.
1. Војска РСК је разоружана 1992 након што је Милошевић потписао Венсон мировни план за хрватску. Због противљењу плану Милан Бабић је смењен са места председника РСК.
2. Војска РСК након 1992 није могла да изводи нападне акције, чак је било проблема са одбраном јер је повукла војску по Венсовом плану на одређену раздаљину што се тиче теже технике.
3. Нису они дошли на Динару да могу да гледају на Книн, биле су горе супростваљене позиције СВК и хв, хво.
Оно што је тачно да су крајем 1994 и почетком 1995 дошли до Динаре са северне стране хв, хвао и муслиманска армија али за то није крива СвК већ онај ко је изгубио Купрес.
4. Никакви тигрови нису лупали шамаре по Београду али јесу људима који су једини остали да се боре у августу 1995-делу Кордунашког корпус, па и Банијци. Што је најгоре, управо су тигрови први побегли из Кладуше која је требала да штити Кордун и Банију са леђа. Што није чудно јер су се углавном бавили криминалом на том простору, заједно са деловима СвК и ВРС који су исто били укључени у шверц.
5. СвК је била ангажована на бихаћком ратишту током 1994/95 што се тиче БиХ.
6. Да, тачно је да у хрватској национализма израженији него ли у Србији али то не значи да није могла да се делимично сачува РСК. Али да би се сачувала РСК морале би санкције према Србији и СРЈ да остану. Са друге стране хрватска никакве санкције није имала. Док је Србија имала горе од Северне Кореје, јер нам је и спорт забрањен био, што није случај са Северном Корејом.
Волео бих да видим како би у хрватској било да су им ударили такве санкције да нема нафте, хиперинфлација итд.
То Србију и дан данас прогања, људи су јако уплашени да се то не врати па жути и ови напредно-жути максималнот то користе како би заплашили народ око КиМ.
Максимално је ушло у популарну културу кроз филмове, музику итд.
7. Што се тиче броја људи који су ратовали у РСК, он је у почетку био солидан једно 50-60 000, међутим након 1992 и Венсовог мировног плана, те бројних напада хв на који УН нису реаговале, људи су почели да одлазе да би бројност СвК 1995 била 25-30 000. Људи не желе да чекају да буду преклани.
Али и опред свега тога, хрвати су били и остали јајаре и где год су наишли на тврђе су се повлачили и поред огромне помоћи нато-а и целог запада, као пример,
Kako je general Ivan Basarac promijenio
plan i ugrozio Oluju
General Stipetić: Mi Petrinju nikad nismo planirali zauzimati direktnim udarom, nego obuhvatom s dvije strane
06. kolovoza 2015. u 14:55
Najveće odstupanje od postavljene zadaće prvog dana Oluje imale su postrojbe Zbornog područja (ZP) Zagreb, jer zapovjednik general-bojnik Ivan Basarac nije postupio po direktivi načelnika Glavnog stožera HV-a. Umjesto da Petrinju napada obuhvatno, zapovjeđenim smjerom Mošćenica – Češko Selo – Petrinja, Basarac je snagama 2. gardijske brigade i postrojbama taktičke skupine zapovjedio da na grad krenu izravno, krećući se uz komunikaciju Sisak – Petrinja. Taj smjeli manevar poduzeo je kako bi brzo oslobodio Petrinju i onemogućio neprijateljsko topništvo da tuče po Sisku. No neprijateljske snage 31. pješačke brigade iz 39. korpusa Srpske vojske krajine (SVK) u Petrinji bile su dobro pripremljene za zaustavljanje frontalnog napada i njezini protutenkovski topovi uništili su nekoliko tenkova HV-a na prilazu gradu te spriječili napredovanje pješaštva. Tom prigodom poginuo je i pukovnik Predrag Matanović. Na smjeru napada Bijela cesta – Rimsko vrelo neprijatelj je zaustavio 57. brigadu HV-a nanijevši joj znatne gubitke. Tada je poginuo i zapovjednik brigade bojnik Stjepan Grgac. Isto se dogodilo i na pomoćnom smjeru napada Sunja – selo Mrčaj – Kostajnica, kad su zaustavljene 103. i 151. brigada HV-a te 17. domobranska pukovnija.
Na pomoćnom smjeru napada selo Brkiševina – selo Viduševac – Glina 20. domobranska pukovnija i 153. brigada započele su napad nasilnim prelaskom rijeke Kupe, ali ih je dočekao dobro utvrđeni neprijatelj na drugoj strani rijeke i nanio im gubitke. Nakon što su ovladale manjim mostobranom na suprotnoj strani, hrvatske su postrojbe zaustavljene. Na tom bojištu ni drugog dana Oluje nije bilo znatnijeg pomaka. Unatoč gubicima te jakoj neprijateljskoj obrani, 2. gardijska brigada s taktičkom skupinom nastavila je napad prema Petrinji. Uvođenjem tenkovske postrojbe i pješaštva neprijatelj je krenuo u protunapad. Gubici 2. gardijske brigade s postrojbama taktičke skupine bili su zabrinjavajući pa su joj u pomoć stigle postrojbe Specijalne policije MUP-a. Zajedničkim snagama uspjeli su odbiti protunapad neprijatelja. Zbog zastoja i velikih gubitaka u ljudstvu i tehnici, general Basarac doveo je u pitanje provedbu Oluje pa je predsjednik Tuđman zapovjedio da se iz Đakova hitno premjesti general-pukovnik Petar Stipetić, kojeg je imenovao zapovjednikom sjevernog sektora bojišta. Stipetić je na bojište stigao uvečer 5. kolovoza 1995. i odmah uspostavio učinkovito vođenje i zapovijedanje, nakon čega su polučeni prvi uspjesi protiv 39. korpusa SVK.
Ово је пукло тако што су се тигрови повукли из Кладуше а онда је прећено да ће изблегличка колона бити ракетирана и људи поклани и стрељани.
