Bande

[МГП]

Da se nadovežem na ovu temu preporukom jedne serije, možda su je neki (da ne kažem mnogi) i gledali.

http://www.imdb.com/title/tt0118421/

[riper]

Ostavicu ovde link za jos jedan odlican dokumentarac o njujorskim ulicama "Streets of New York". Stvarno zanimljiv pregled razvoja bandi, ulicnog kriminala i hip hopa na ulicama Bronksa, Bruklina i Harlema. Pricaju nekadasnji clanovi bandi, licna iskustva, bez neke nadrkanosti. Dosta njih se izvuklo iz svega toga, tako da nisu oni lozacki dokumentarci poput “Gangland”.



Ima nekoliko obzervacija naratora i ucesnika dokumentarca koje su bile prilicno zanimljive i koje su privukle paznju, ali o tome cu drugi put.

U dokumentarcu su pomenute dve bande koje su imale ogroman uticaj, pre svega na hip hop grupe koje su se pojavile u Bruklinu i Bransviku.

Te dve bande su “Low Lifes” i “Decepticons”. Sta je specificno kod ovih bandi, one nisu bile one harkor bande “blood in blood out” fazon, koje su dilovale i ubijale i slicno. Bile su vise grupe mladih delikvenata, koje su pre svega pljackale na ulicama NJujorka.

Banda “Low lifes” (ili u crnackom slengu lo-lifes) nastala je krajem 80/ih godina iz delova Bruklina i Bransvika. Na kratko cu da uporedim ovu bandu sa Liverpulovim navijacima, jer je bila neka vrsta avangarde u svetu bandi.

Ono sto je izdvajalo loulajfse je cinjenica da su nosili samo marku “Ralf Loren”. U stvari, rec “nosili” ne opisuje dovoljno tu opterecenost, oni su prema krpicama marke Ralf Loren imali maltene religiozni odnos. Da li zbog cinjenice da je Ralf Loren poreklom iz Bronksa (rodjen kao Ralf Lifsic iz jevrejske porodice), ili nesto drugo, uglavnom, loulajfsi su bili opsednuti ovom markom odece. Od glave do pete nosili su jedino ovu marku i nisu prezali da do ove odece dodju. Dakle oni se nisu isticali bojama poput Bladsa, Kripsa , Latin kingsa ili drugih, vec markom koju su nosili.



Slicnost sa navijacima Liverpula je u tome sto su ovi, kao sto je poznato, bili zacetnici kezual pravca u oblacenju i forsirali odredjene robne marke. Gostovanja po Evropi i pljackanje trznih centara je bio jedan od nacina da se, makar oni siromasniji navijaci obuku.

Slicno je i kada su u pitanju loulajfsi. Oni su pljackali najpoznatije radnje po glamuroznim trznim centrima na Menhetnu, gde su krali ogromne kolicine Ralf Lorena.

Niko ne zna ni kako je sve pocelo. Naziv “Low Lifes” je nastao tako sto je neki lik, koji je vec ispratio svoju ribu kuci, muvao drugu. Ova ga je nazvala “low life” (pretpostavljam da znate neki slobodni prevod je propalica ili slicno). Ovaj je prihvatio, u fazonu, "tako je ja sam lo-life" (ima neka malo komplikovanija igra reci u ulicnom slengu). Ekipa se odusevila pricom, iz zajebancije poceli jedni druge da zovu tim imenom i tako je ostao neformalni naziv bande.

Kao sto je receno jedan deo bande bio je iz dela Bruklina, nazivali su sebe “Ralphies Kids” (pun naziv Ralph Lauren’s Kids), dok je deo bande iz Bransvila imao naziv POLO U.S.A (polo iz ocigledne veze sa Ralf Lorenom dok je U.S.A skracenica za (United Shoplifters Assosiation).

Dve ekipe su na pocetku bile rivali, ali su se nekog vikenda skontali i bili u fazonu, “ajde zajedno da otimamo” i ostalo je istorija.

Opsesija markom Ralf Loren nikada nije razjasnjena, ali setite se 90/ih kod nas, Kapa trenerke, maksare i slicno. Niko ne zna zasto, jednostavno se furalo. Uglavnom, odnos loulajfsa prema marci Ralf Loren bila je skoro religiozna. Do nove odece loulajfsi su dolazili iskljucivo pljackom.

Za razliku od nekih drugih bandi, oni nisu toliko koristili oruzje, vec su vise pravili pljackaske pohode. Sakupi se njih 40-50, uleti u radnju u trznom centru, pokupi sve sto im padne pod ruku i izadje. Najcesce su na udaru bili bogati trzni centri u Menhetnu, gde su i bili butici koji su prodavali ekskluzivnu robu.

Naravno, loulajfsi su koristili brojnost i pljackali sve zivo i u svojim krajevima. Marka Ralf Loren je samo bila kruna svega. U svedocenjima kazu da su bez problema ulazili u obicne markete, prodavnice tehnicke i druge robe, jednostavno uzeli sta su hteli i izlazili. Isto su tako upadali u bioskope, igraonice (gde su bili automati za video igre) gde niko nije mogao da ih zaustavi, u nocne klubove gde su se bahatili i napustali ih tek kada naprave pizdariju i ispresavijaju nekog. Isto je bilo i na ulicama, gde su otimali bez imalo pardona. Naravno, jedna od meta je bio i njujorski metro, koji je verovatno tamo krajem 80/ih bio najrizicnije prevozno sredstvo na planeti. U dokumentarcu koji sam postavio, ima lik koji prica kako su ulazili svi u poslednji vagon i temeljno pljackali svakog od poslednjeg do prvog vagona.



Niko nije hteo da se kaci sa njima jer ih je bilo puno i bili su usko povezani. Kao sto sam rekao, nisu furali klasican gangsterski fazon, vise su bili grupa klinaca koja je koristila priliku da se bez problema dokopa nekih stvari koje sebi nikada ne bi mogla da priusti. Ali ipak, nije da nisu bili naoruzani i opasni. Ima dosta slika gde poziraju sa teskom artiljerijom, uzijima i nekim automatima, ali ostali su upamceni po pljackaskim pohodima, a ne po dilovanju i ubistvima.

Kada je dosao period da mnoge radnje u Njujorku pojacaju obezbedjenje zbog najezde loulajfsa, banda je pocela da pljacka po drugim gradovima, pa cak i u drugim drzavama, koje jos nisu iskusile tako nesto.

Za razliku od klasicnih gangstera veliki broj loulajfsa se izvukao iz ovog zivota. Mnogi svedoce da im je deo odrastanja sa loulajfsima pomogao i kasnije u zivotu. Neki su tako prehranjivali porodice, pljackom, drugi preprodavali i zaradjivali, treci su bili klasicni kriminalci, bilo je svakakvih slucajeva.

Ono sto je posebno zanimljivo, svi oni koji su nekad bili u loulajf fazonu, i dalje su vezani za ovu marku. Mnogi su i danas, kada vise nisu u toj prici, sacuvali citave kolekcije do kojih su dolazili pljackom. Ima neki fotograf koji ih je slikao nedavno, za potrebe neke price ili dokumentarca, mnogi nekadasnji loulajfsi su se zalili da su ostetili odecu koju su inace konzervirali i nisu hteli dalje da je habaju.

Kao sto sam rekao na pocetku, loulajfsi su imali ogroman uticaj na ulicnu modu crnacke populacije, koja je vec krajem 80/ih bila u hip hop fazonu. Trebalo im je nesto sto ih razlikuje od drugih, nesto ekstravagantno, a opet sa nekim ukusom. Svi su u loulajfsima videli uzor, ne samo u oblacenju, vec i u nacinu zivota, ulicnoj filozofiji i slicno. To kako su loulajfsi uticali na hip hop, ulicnu subkulturu, ali to je neka druga prica. Uglavnom loulajf kao banda ne postoje vise u onom izvornom obliku, jer danas je nezamislivo takav nivo ludila u NJujorku, posebno Menhetnu, da uleti ekipa od par desetina klinaca i orobi sve sto ima. Ipak, takav nacin zivota se odrzao, ne samo na ulicama NJujorka, vec i u drugim velikim americkim gradovima. I danas ih doduse ima na nekim okupljanjima, ali ih nema u onom obliku u kojem su bili 90-ih godina.

[ultrastito]

налетех сад на ову емисију на првој:

[Lazcano Lazcano]

Preporucujem da procitate ovaj clanak o Amerikancu koji je uspeo da se probije u svetu meksickih kartela, pre nego sto je naravno uhapsen, mislim da snimaju i film o njemu.

http://www.rollingstone.com/culture/news/an-american-drug-lord-in-acapulco-20110825

Takodje odlican je i ovaj clanak o usponu i padu Tijuana kartela, kao i kako je DEA svojom umesanoscu jos vise zakomplikovala kasnija desavanja kada je onaj El Chapo stupio na scenu.

https://www.propublica.org/article/devils-deals-and-the-dea

Ne znam koliko je vas na twitteru, ali ja sam ranije pratio onog Meksikanca kojeg su pre dve godine uhapsili u Amsterdamu, kacio je svakakve slike i mislim da je to bilo i po novinama, a sada ima i dalje dosta njih koji kace dosta toga zanimljivog, pa evo nekih profila koji su mi najvise zapali za oko, ne znam da li su svi pripadnici istog kartela ili postoje razlike.

https://twitter.com/ESCUELADEDAMASO

https://twitter.com/pokerch1p

https://twitter.com/chocotraficante

https://twitter.com/emperatrizvirus

https://twitter.com/mhdez268

https://twitter.com/Diabl0Antraxxx

https://twitter.com/TrenBarq

https://twitter.com/5P4R74K0



https://twitter.com/equipoantrax57

A da, nije los bio ni onaj intervju koji je Sean Penn odradio sa El Chapom par meseci pre nego sto je uhapsen, mada verujem da je dosta vas vec culo za to i da su mnogi vec citali.

http://www.rollingstone.com/culture/features/el-chapo-speaks-20160109

[riper]

Vlasti u San Salvadoru resile da se ozbiljno uhvate u borbu sa bandama. Osnovale su jedinicu od 1.000 komandosa koji ce imati podrsku i teskog naoruzanja da napadnu bande pre svega u ruralnim delovima. Najzanimljiviji je deo gde je predsednik naveo da ce se sve to ciniti uz postovanje ljudskih prava. Inace, kada god neko po zemljama srednje i juzne amerike krene malo jace na bande, odmah se javljaju razne levicarske organizacije koje kukaju da se krse ljudska prava i slicno. Koliko god zvuci cudno, nije to bez osnova, ali o tome cu neki drugi put.

http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2016&mm=04&dd=21&nav_category=78&nav_id=1122456

[Zofman]

tropa de elite

[riper]

Da se tema ne ugasi, nisam dugo imao vremena da napisem nesto na ovoj temi. Iako me u vezi bandi i kriminala najvise interesuje SAD, kao i meksicki karteli koji imaju uticaj na americke bande, slabo sam gledao druge delove sveta. Znam da sam jos ranije dok sam nesto drugo trazio po netu naisao na tekst na vikipediji pod nazivom “Suka Wars” u nekom prevodu sa ruskog jezika to bi znacilo “Rat kucki”, ali nekako bi realnije bilo da se nazove “Rat drukara” ili nesto u tom fazonu.

Rec “Suka” na ruskom valjda znaci kucka. U zatvorskom slengu ruskih zatvora naziv “Suka” oznacava zatvorenika koji saradjuje sa strazarima, vlastima, sa bilo kojim organom uprave. Dakle ima suboko negativnu, odnosno pogrdnu konotaciju.

Konkretno “Suka Wars”, odnosno “Rat kucki” oznacava period posle Drugog svetskog rata, kada su u ruske zatvore i sibirske gulage dolazili zatvorenici koji su dobrovoljno ucestvovali u ratu protiv Nemaca. Staljin je tokom rata ponudio mnogim zatvorenicima na dugogodisnjim robijama da ucescem u ratu odrade kazne. Ima vise verzija sta je tacno ruskim zatvorenicima ponudjeno. Neki kazu da je ucesce u ratu donosilo slobodu nakon rata, drugi smatraju da je jedan dan rata odradjivao tri dana zatvora. Ovo je vazno da se napomene jer se smatra da su oni zatvorenici koji su dobrovoljno ucestvovali u ratu najcesce vracani nakon toga u zatvor.

Jedno od objasnjenja je da su zatvorenici na taj nacin izigrani od strane Staljina, drugi smatraju da su na zatvorenici vracani samo da zavrse ranije robije koje su znatno skracene, dok treci kazu da su mnogi (naravno preziveli) zatvorenici oslobodjeni, ali da su bili nesposobni da se na slobodi bave postenim poslom, pa su novim krivicnim delima vracani u zatvore.

Sta god da je bio slucaj, po povratku u zatvor hiljade njih je pobijeno od strane drugih zatvorenika. Tek tu se sam video koliko je u ruskim zatvorima, odnosno radnim kampovima, bio razvijen taj kriminalni stalez sa sopstvenim pravilima i kodeksima, koji vuce korene jos iz carske Rusije. U Rusiji nekoliko vekova unazap pa sve do 90/ih godina porslog veka, postoji neka forma organizovanog kriminala. Svi koji su se na bilo koji nacin bavili kriminalom u Rusiji pripadali su tom svetu koji je imao svoju cvrstu hijerarhiju, gde su na vrhu bili “lopovi po zakonu” (to je najbolje kako bih mogao da prevedem reci koji se koriste. Na ruskom to je “вор в зако́не”, dok je na engleskom recimo “Thief in Law”).

Takozvani “lopovi po zakonu” bili su profesionalni kriminalci. Za taj nivo kriminala postojao je zvanican ulazak, gde su stariji clanovi morali da aminuju tako nesto. Oni koji su ulazili u taj svet morali su da se izmedju ostalog zavetuju da nikada nece saradjivati sa vlastima, bilo da su na slobodi ili da su u zatvoru, kao i da ce sve svoje prihode sticati iskljucivo kriminalom, odnosno da nikada nece raditi normalan posao za platu. Ta kriminalna elita razvijala se vekovima, a postojala je i u vrem SSSR/a, kao mozda i jedina prava opozicija brutalnom komunistickom sistemu.

Kada je Staljin ponudio kriminalcima da ratuju u zamenu za slobodu ili smanjenje kazne, elita koja je odlucila da ostane pri svom kodeksu morala je da kazni one koji su prekrsili te kodekse, tako da su u mnogim gulazima, radnim kampovima i zatvorima besomucno ubijali one koji su ucestvovali u ratu. Na taj nacin kaznjeni su sto su saradjivali sa drzavom cak i na taj nacin.

Ono po cemu se taj ruska kriminalna elita posebno isticala su tetovaze. Sve tetovaze koje su radili, radile su se iskljucivo u zatvoru. Svaka ima striktno znacenje i nema nekih gluposti. U nekim emisijama gledao sam nekog starijeg lika koji je objasnjavao svoje tetovaze pauka. Ima jednu tetovazu pauka koja koji se od kljucne kosti penje ka vratu. TO kaze da je uradio ka mlad kada je poceo da se bavi kriminalom i to je znacilo uspon u “zanatu”. Kada je napustio taj svet, na drugoj strani je napravio tetovazu pauka koji se od vrata spusta ka ramenu, u prevodu, napusta svet kriminala.

Obzirom da svi ruski kriminalci imaju tetovaze, samo su oni koji pripadaju eliti smeli da imaju tetovaze zvezde (ne petokraka, nego visekrake zvezde), sto ih je izdvajalo od ostalih. Takodje, kako je jedan objasnjavao i u toj eliti ima hijerarhija, nije isto gde ti je zvezda tetovirana. Recimo oni koji su istetovirali na kolenima porucuju da nikada nece klecati, dok i tetovaze i na drugim delovima tela imaju svoju poruku.

U zatvorskom sistemu takvi zatvorenici se nalaze na vrhu “lanca ishrane”.

O ruskim zatvorskim bandama se malo zna, pre svega zbog toga sto su drustva tajna, nisu otvorena za spoljasni svet i sto ih niko nije istrazivao cak ni u vreme komunizma. Zanimljivo je recimo da je jedan penzionisani cuvar zatvora, koji je bio dobar sa svim zatvorenicima, uspeo da napravi katalog od tri velika toma, gde je skicirao tetovaze sa znacenjima. I kako je sam rekao, to nije ni delic onoga sto ruski kriminalci porucuju svojim slikama.

Jedan od retkih ko je govorio o ulozi kriminalaca u zatvorskom sistemu Rusije je recimo Solzenjicin. Moram da priznam da mi je zao sto nisam citao jos uvek ono sto je covek napisao, ali je kroz njegov opis “Ustanka u Kengiru” (radni kamp u Kazahstanu), bacio zanimljivo svetlo na ruske, odnosno sovjetske kriminalce (jer je veliki broj zatvorenika dolazio ii z drugih republika SSSR) i njihov odnos sa politickim zatvorenicima.

Dakle jos u carskoj Rusiji postojali su politicki zatvorenici. Nakon oktobarske revolucije njihov broj je rastao, da bi pod staljinom dostigao vrhunac, kada su 20/ih godina i oformljeni radni kampovi, odnosno gulazi. Politicki zatvorenici nisu bili ljudi kriminalci, vec intelektualci, politicari i oni za koje je sistem utvrdio da su radili protiv drzave, odnosno da su “neprijatelji naroda”. U jednom trenutku oni su cinili vecinu zatvorske populacije, odnosno, a stavljani su zajedno sa obicnim kriminalcima.

Za obicne kriminalce, politicki zatvorenici su bili plen za maltretiranje i izivljavanje. Takva izivljavanja cesto su imala podrsku strazara i zatvorskih vlasti za koje je to bio jos jedan nacin prevaspitavanja i zastrasivanja. U vec pomenutom random kampu u Kengiru oko 650 kriminalaca je bez problema kontrolisalo oko 5.200 politickih zatvorenika.

Tu je naravno bilo svega, otimanja stvari, prebijanja, sodomiziranja, sve ono sto normalnog coveka moze da snadje kada se nadje iza resetaka za klasicnim kriminalcima. Naravno, uz vestu manipulaciju zatvorskih vlasti, kriminalci su upotrebljeni kako bi zauzdali bilo kakav pokusaj pobune politickih zatvorenika, tacnije kao sredstvo zastrasivanja i kontrole.

Ipak, kada su politicki zatvorenici uspostavili neku svoju organizaciju, za kratko vreme su postal ozbiljna skupina (Inace, mnoge danas najbrutalnije zatvorske bande u SAD nastale su upravo kao reakcija na maltretiranje ostalih zatvorenika). Politicki zatvorenici prvo su sami izradili oruzje, nozeve i bilo sta cime su mogli da bodu. Konkretno u Kengiru nazasluzniji za organizaciju politicara bili su ukrajinski nacionalisti koji su deportovani u gulage nakon Drugog svetskog rata. Imajuci u vidu da su oni vidjeniji politicki zatvorenici bili na udaru namestenih ubistava koje su uz podrsku strazara sprovodili kriminalci, vecina politickih zatvorenika svih nacionalnosti, stalo je pod jednu organizaciju i sada su bili u stanju da se stite medjusobno, bilo od strazara, bilo od kriminalaca.

Ta neka nova sigurnost dovela je do toga da u raznim gulazima, politicki zatvorenici sve cesce organizuju strajkove, pobune i druge vidove otpora protiv sistema. Kod onih najtvrdokornijih kriminalaca (kriminalci po zakonu), politicki zatvorenici su sve vise krenuli da uzivaju postovanje, jer su se aktivno borili protiv sistema. Tako su od perioda kada su bili meta za izivljavanje za kriminalce, politicki zatvorenici u odredjenim radnim kampovima, pod odredjenim uslovima, ulazili u saveze sa kriminalcima.

U radnom kampu u Kengiru zahvaljujuci saradnji politickih zatvorenika i kriminalaca podignut je jedan od najvecih ustanaka u SSSR/u. To se dogodilo 1954. godine, kada su zatvorenici zajedno 40 dana sami kontrolisali radni kamp, oteravsi strazare. Sve je licilo nesto na Parisku komunu. Zahvaljujuci politickim zatvorenicima raznih nacionalnosti i profesija u random kampu je uspostavljena neka vrsta vlade, organizovana je podela hrane i one aktivnosti koje su potrebne da kamp bude odrziv i da se odbrani od eventualnog napada. Otvoreni su cak i kafici i restorani od onih namirnica koje su postojale u radnom kampu.

Zatvoreni popovi su ponovo drzali sluzbe, glumci su glumili, filozofi i sociolozi drzali predavanja na temu sloboda, pesnici su pisali pesme isl. Kengir je u to vreme bio intelektualno najslobodniji deo SSSR/a.

Zanimljivo je da su ukrajinski nacionalisti (koji su cinili vise od polovine zatvorske populacije), trazili da ta neka zatvorska vlada bude sastavljena pretezno od Rusa, kako ne bi ustanak okarakterisali samo kao pobunu Ukrajinaca, vec kao multietnicki bunt. Za vodju je izabran nekadasnji oficir crvene armije Kuznjecov.

Ova komuna, tacnije ustanak dobio je podrsku i iz nekih drugih radnih kampova, koji su takodje podizali strajkove. Sve vreme trajanja ustanka vodjeni su pregovori zatvorenika i vlasti kako bi se doslo do nekog dogovora, da se stvari u radnim kampovima promene, a da ne bude odmazde, da se ubrza amnestija isl. Na kraju je i pored nekih dogovora izabrano najnasilnije resenje, kada je sovjetska vojska sa tenkovima i u punoj ratnoj opremi uletela u kamp, pobila oko 500 zatvorenika i okoncala pobunu.

Uglavnom, sve ovo govori o jednom kompleksnom zivotu koji se odvijao unutar ruskog zatvorskog sistema kroz istoriju. Od 90/ih, padom komunizma, mnogi zatvorenici koji su ziveli po striktnom kodeksu, bili su zasluzni za uspon ruske mafije u Rusiji i drugim sovijetskim repulikama, kao i sirom Evrope i sveta.

[riper]

Malo da prebacim pricu na Meksiko i famozne kartele, koji su mozda i najmocnije kriminalne organizacije na planeti. Cak rec kriminalne ne moze da opise ono sto karteli zaista jesu, po mom licnom misljenju oni uz rame mogu da stanu sa al kaidom, ISIS-om po organizaciji i brutalnosti. Dovoljno je reci da je u ratu narko kartela u Meksiku u poslednjih nekoliko godina ubijeno nekoliko stotina hiljada ljud. I to govorimo o zemlji koja zvanicno nije u sukobu, nema bombardovanja, spoljnog neprijatelja. O pocecima meksickih kartela, njihovom usponu, saradnji, ratu i sirenju na teritoriju SAD cu nekom drugom prilikom. Bilo je nekoliko ljudi na forumu koji su rekli da ce malo pisati o ovoj temi, ali se nisu oglasili, nadam se da ce neko nesto napisati.

Ovaj post sam namenio religioznoj dimenziji narko kartela. Po zlocinima koje cine na dnevnom nivou, brutalnost clanova kartela neretko prevazilazi divljake iz islamistickih organizacija. Neverovatno je koliko je zivot jeftin kod pripadnika kartela. Ovde ne govorim samo o njihovom ratu gde se tamane medjusobno, vec o zverstvima prema obicnim ljudima koji su najcesce bespomocni. Ono sto sam citao sta su do sada radili, detalje i priznanja pojedinih jezivih zlocina, stomak mi se prevrtao.

Malo ko bi pomislio da i ti ludaci imaju neki osecaj za religiju, pravdu,Boga, ali na neki izopacen nacin imaju. Ali ne na nacin na koji recimo italijanska mafija ima, da su i proed toga sto rade, oni su i dalje posveceni katolici. U svetu kartela,u zemlji kakva je Meksiko sa svojom kolonijalnom istorijom i jakim uticajem katolicke crkve pa i inkvizicije, iznedrili su se kultovi za koje mnogi ne znaju da li da ih nazovu pseudohriscanski ili satanisticki.

Najrasprostranjeniji kvazihriscanski kult je „Santa Muerte“ u slobodnom prevodu „Sveta smrt“.



Da najlakse objasnim, Santa Muerte je u stvari navodna svetica koja predstavlja smrt. Zvanicno je zena, tacnije predstavljena je, prikazuje se kao skelet zene. Mislim da ste videli u mnogim filmovima (ima u par epizoda i „Breaking Bad“). Naravno, katolicka crkva je osudila uopste klanjanje novom kultu, ekstremniji delovi katolicke crkve smatraju je satanistickim kultom (izmedju ostalog jer u ekstremnim varijantama, tj. kod nekih fanaticnih clanova, prinose se ljudske zrtve), dok umereniji deo katolicke crkve smatra da je u pitanju pogresna interpretacija crkvene doktrine koja je u suprotnosti sa ucenjem crkve.

Da se ovde ne bavim korenima ovog religijskog fenomena (koji je svakako zanimljiv), pomenucu samo da su se pojedini oblici pojavili pre par vekova, dok je kult „Santa Muerte“ postao popularan pocetkom 20. veka. Kult „Santa Muerte“, odnosno ovu „sveticu“ slavili su najcesce otpadnici drustva, siromasni, ugnjetavani. Oni koji nisu u katolickoj crkvi u Meksiku videli nadu da ce socijalne i drustvene nepravde da se isprave. Tako je „Santa Muerte“ bila obozavana kod siromasnih seljaka, sitnih kriminalaca, prostitutki isl...



Kako je Meksiko od svog nastanka bio zemlja koja je obilovala kriminalom, ubistvima, pljackama i brutalnim zlocinima, mnogi smatraju da je kult „Santa Muerte“ reakcija ljudi na sve sto se oko njih desava. Uglavnom „Santa Muerte“ je veoma popularna kod clanova kartela, makar onih koji imaju neki obzir prema religiji i Bogu.

Krajem proslog i pocetkom 21. veka, kult „Santa Muerte“ se rasirio i po zapadnoj obali SAD, gde su naravno to preneli meksicki migranti. U poslednje vreme belezi tendenciju da se siri van meksicke zajednice, tako da se sve vise „belih“ Amerikanaca (i ne samo njih), priklanja ovom kultu. Za „Santa Muerte“ je specificno sto nema neke svoje posebne hramove. Jednim delom je sto meksicke vlasti (mnogi smatraju na nagovor katolicke crkve), ruse imrpovizovane svitilista koja narod digne. Zato ne postoje klasicne gradjevine za ovako nesto, vec postovaoci ovog kulta imaju sopstvene oltare gde centralnu figuru zauzima skelet zene (Santa Muerte), uz jos neke dodatke. Neretko improvizovana svetilista postoje pokraj puteva, dok se na mogim seoskim proslavama u ruralnim delovima zemlje takodje pojavljuje ova ikonografija.



Da se jos jednom kratko vratim na kartele, kao sto sam rekao, zbog sve te svoje specificnosti, „Santa Muerte“ kod mnogih kriminalaca, posebno pripadnika kartela, uzima se kao svetica zastitnica. I danas u mnogim meksickim i americkim zatvorima sa velikom meksickom populacijom, „Santa Muerte“ ima centralnu figuru. U mnogim slikama hapsenja velikih narko bosova cesto prikazuju posebnu sobu ili neki deo kuce gde postoje oltari posveceni „Santa Muerte“.

Drugi svetac koji se smatra direktnim zastitnikom narko bosova (i svih drugih kriminalaca), je Hesus Malverde. Dok je „Santa Muerta“ da kazemo izmisljen simbol, za Hesusa Malverdea se smatra da je bio istorijska licnost i to u ne tako davnoj istoriji. Prema narodnom predanju Hesus Malverde je rodjen 1870. godine u meksickoj drzavi Sinaloa, domu danasnjeg zloglasnog Sinaloa kartela odakle potice i legendarni El Capo Guzman (trenutno u meksickom zatvoru, gde ceka izrucenje SAD).



Dakle, prema predanju Malverde je ziveo za vreme diktatora Porfirija Dijaza, gde je njegov brutalni namesnik upravljao drzavom Sinaloa. Prica Malverdea je robinhudovska. Da ne ulazim u detalje, on je poceo da se bori protiv vlasti i da pljacka kao reakcija i bunt na cinjenicu da su mu vlastiubile porodicu. Krao je od bogatih, davao siromasnima. U svojoj kvazibiografiji ima neke legendarne podvige i pljacke. Navodno je nastradao 1909. godine u obracunu sa vlastima. Imajuci u vidu da je drzava Sinaloa jedna od siromasnijih i da su kroz istoriju stanovnici bili uvek ugnjetavani od strane vlasti (nesto slicno kao Sicilija), smrt Hesus Melverde je od njega napravila mucenika.

Takodje, u trenutku smrti vlast bila toliko kivna na Malverdea da je zabranila da se sahrani, vec je ostavila da istrune. Navodno su ga tajno sahranili siromasni seljaci koji su bacali kamanje na njegove kosti i napravili svetiliste. Vremenom, kako je Meksiko sve do danasnjih dana ostao nefunkcionalna drzava, legenda o Hesusu Malverdeu se sirila, da bi danas on uzivao status sveca.



Kroz istoriju je imao vise nadimaka od „narodni svetac“, „Sveti zrak“ do danasnjeg „narko svetac“. Hram je izgradjen negde 1970. godine u Kulikanu, prestonici Sinaloe.

Mnogi pripadnici narko karteli prepoznaju se u legendi Hesusa Malverdea, idealizujuci strasne zlocine koje cine.
Naravno, sve sto sam napisao o zivotu Malverdea je legenda i verovatno cista fikcija. Dodje nesto kao nas Marko Kraljevic iz narodnih pesama, samo je malo smesno sto mi pricamo ovdeo 20. veku u Meksiku. Ali ako se hrvati tripuju da je Stepinac takodje materijal za sveca, a i danas su zive zrtve ustaskog svestenika, zasto ne bi Meksikanci idealizovali fiktivnog lika u kojem su videli sve one osobine koje bi zeleli da neko ima. Da ne duzim dalje, fiktivni lik Hesus Malverde verovatno je nastao kao kompilacija vise bandita koji su u Meksiku postojali krajem 19. i pocetkom 20. veka, samo sto su mu dodatne one robinhudovske vrline koje niko od bandita nije imao.



Kako god da se shvati, Hesusa Malverdea karteli uzimaju za svog zastitnika, slave ga, imaju podignute licne oltare, mole mu se, upraznjavaju sve one religijske radnje koje se inace upraznjavaju. Naravno, ovo sve ne odobrava katolicka crkva, ali koga boli kurac.

Oni malo lukaviji narko lordovi zloupotrebljavaju lik, delo, popularnost fikciju (kako god) Hesusa Malverdea kako bi manipulisali obicnim gradjanima, bilo da prikupljaju informacije ili da sprece da neko druka o aktivnostima kartela na njihovoj teritoriji.

Osim ova dva najveca „sveca“, pojedini meksicki kriminalci upraznjavaju i magijske rituale. Ovo je mozda i najekstremniji deo te neke religijske aktivnosti kartela, kao da nisu dovoljno brutalni bez bavljenja crnom magijom. U filmovima se najcesce govori o „bruhariji“ (bruha valjda znaci vestica na spanskom, pa dodje nesto kao vesticarenje), ali u zavisnosti od onoga koga su unajmili, moze biti od vudua, preko nekih drugih za koje nikada nismo culi do raznih drugih vidova magije.

Sad, nije problem da li neko u to veruje ili ne, bitno je da ti ludaci veruju. A kad oni veruju to znaci da za takve rituale koriste ljudske zrtve.To dalje znaci da mnoga kidnapovanja imaju za epilog strasnu smrt za zrtve tih rituala.

Jos pre meteorskog uspona meksickih kartela, kada je Pablo Eskobar bio ziv i kada su meksicki kriminalci sluzili samo kao sverceri droge u SAD, postojao je jedan ludak koji se zvao Adolfo Konstanco (ko stigne neka pogleda ovaj dokumentarac od pola sata, gde govore o njegovim satanistickim ritualima u Meksiku i kako su ga uhvatili).



Zanimljivo je da je Konstanco rodjen u SAD u porodici kubanskih migranata. Iako je odrastao u katolickom okruzenju, kasnije je preko majke upoznao vudu magiju, a zatim je poceo da upraznjava i neku ludacku religiju ili nesto slicno sto se zove Palo Majombe, koju su africki robovi iz Konga doneli u novi svet. Palo Majombe zahteva zivotinjske zrtve i gledanje u kosti.

Kostanstancu je jos majka tripovala da je rodjen sa natprirodnim mocima i da je izabran za neka posebna velika dela i slicna sranja. Uglavnom pogodne tle za svoju umobolnu pricu nasao je u Meksiku, gde se i preselio. Uspeo je da se priblizi odredjenim kartelima, koji jos nisu bili ni blizu jaki kao danas. U jednom trenutku privukao je paznju vodje kartela koji mu je dao ranc u pustinji da upraznjava svoju magiju i obezbedio mu je zrtve. U sadistickim ritualima procenjuje se da je ubio najmanje 20 ljudi.

Pao je 1989. godine, kada je kao buduca zrtva doveden jedan americki student, koji je kidnapovan u Meksiku. Na pritisak SAD, Meksikanci su uspeli da otkriju gde je odveden i tako su nasli ranc. Kada su krenuli da kopaju, samo sto se nisu sokirali kada su nasli unakazene leseve. Konstanca nije pao tad, pobegao je, a kasnije je ubijen u akciji policije koja ga je slucajno locirala u jednom stanu u Meksiko Sitiju. Tacnije, Konstanca nije ubijen od strane policije, vec ga je ubio jedan od sledbenika kome je dao zadatak da ga izreseta, kako ne bi pao u ruke vlastima.

Ni ovo nije kraj, ima posebna prica za vodju kartela La Familia Michoacana, Nazarija Morena Gonzalesa, za koga su neki tripovali da je mesija, ali to je neka druga prica.

[bojan23]

burazer od tetke zivi u hjustonu, jedva ceka da se odseli, dva glavna razloga su meksikanci i vrucina velika
kaze latinosi stoka, kao nasi cigani, samo mnogo agresivniji i brutalniji, ljudski zivot je za njih nista

[bully]

Super postovi pre svega, procitao sam sve u jednom cugu. Sto se tice zbunjujuce price tipa kako u Americi bogata zemlja, mozda al opet im 2 miliona beskucnika spava u metrou. Iako visoka stopa nezaposlenosti, siromastva i gudra ugl formiraju bande osim neke bas istorije i nazovi kodova koju poseduju recimo Italijani moras da uracunas i lak pristup oruzju koji njima stize preko neta a da ne pricam na ulici. Takodje dosta novca sto si sam pomenuo sto znas i sam da ne znaci apsolutno nista sto se kriminala tice. Mene bi iskreno vise zanimalo da pises malo vise o nasim osudjenicima, klanovima i kako to ovde funkcionise, znam da si pisao to na prethodnoj temi, secam se da sam citao.

[riper]

Bully, upravo je to sto si napisao i fascinantno, da u zemlji kakva je Amerika, koja nudi neogranicene mogucnosti, postoje takve socijalne razlike. Moj drugar kada je kao student bio tamo nekoliko meseci, secam se dobro da je rekao da prosto ne moze da veruje da tamo neko moze da gladuje, jer svaka druga prodavnica je trazila radnika, a kamoli ako imas neko obrazovanje. Opet drugi drugar koji je ziveo u Njujorku (mislim da sam pisao ovde o tome), kolega mu je savetovao da se preseli u neki manji grad, valjda u Kaliforniji, koji ima jake softverske firme. Ovaj mu je rekao da ne zna nista o programiranju i slicnim zajebancijama, a ovaj amer mu je odgovorio da u gradu zivi oko 70 odsto latino i crnacke populacije, dok belci drze sva radna mesta. Rekao mu je u fazonu „ima da te zaposle samo da se pojavis“. To znaci da osim toga sto je Amerika zemlja sa ogromnim socijalnim razlikama, to je takodje zemlja gde vlada vekovna netrpeljivost i diskriminacija, najcesce rasna, ali i u svim drugim oblicima.

Zajedno sa neverovatnim kolicinama oruzja na ulici, sklonosti ka uzivanju u opojnim drogama, kao i kombinacijom raznih drugih stvari (o cemu cu neki drugi put), stvorilo se pogodno tlo za epidemiju, pre svega ulicnog kriminala. Nisu sva krivicna dela u Americi delo ulicnih bandi, ali one zauzimaju visok procenat u onim najtezim delima, poput ubistava, pljacki i silovanja.

E sad, jakih ulicnih bandi ima naravno i u drugim drzavama. Zemlje srednje i juzne Amerike, pojedine africke zemlje i slicno, pa i dosta zemalja zapadne evrope. Mi u Srbiji, da kazem da smo imali tu srecu u nesreci jer komunizam kao neki sistem nije dozvoljavao velike razlike, tacnije, nije pravio veliki broj socijalnih slucajeva koji bi bili totalno iskljuceni iz drustva. Socijalno raslojavanje od Drugog svetskog rata do danas nije islo u smisli da dobrostojeci zive striktno u odredjenim delovima grada. Jeste nekada bilo populano Dedinje, krug dvojke, kao sto je danas popularan Vracar ili prostor oko Arene. Ali znate i sami da i danas postoji da u istoj ulici, istoj zgradi zive i burzuji i sirotinja. To je jedan od razloga zasto u Beogradu i drugim vecim gradovima nema delova poput Bronksa i Harlema 70/ih i 80/ih, Komptona 90/ih.

Kod nas cak i kada su preko noci propadali jaki industrijski centri poput Kragujevca, Bora, Majdanpeka, to jeste pratila pojava kriminala, ali ne takvog tipa kakav danas postoji u nekadasnjim americkim gradovima srednjeg zapada koji pripadaju takozvanom „rust belt“ (izraz koji oznacava nekadasnje jake industrijske centre koji se prostirao od istoka ka srednjem zapadu u kojima vise ne radi industrija i koji su jazbine droge i kriminala). Kod nas cak i kada se uzme ono vreme divjljastva 90-ih godina, ni to nije ni blizu onoga na sta lice pojedini gradovi ili delovi vecih gradova u Americi.

Stavise, Beograd je trenutno jedan od sigurnjih evropskih i svetskih metropola, kada se ima u vidu ulicni kriminal.

Kada su u pitanju nasi domaci kriminalci, nikada nisam bio previse fasciniran. Stoji da smo kao narod srcani, da su neki nasi kriminalci ostavili trag u Evropi, ali nikada se nismo izdigli na nivo neke ozbiljnije kriminalne organizacije, kakvu recimo imaju albanci, Rusi, turci pa i bugari. Osim ovih Pink Pantera, gde se vise ne zna sta je istina a sta mit, malo je bilo ozbiljnih igraca a da su dugo trajali.

U jednoj emisiji koju sam davno gledao, kod Vanje Bulica je gostovao neki nas inspektor koji je pricao o srpskim kriminalcima. Njegova tvrdnja je da su nasi kriminalci preko grane najcesce obicni revolverasi i „misici“, da su produktivniji u drugim mafijama, a da se nikada nisu izdigli na nivo mafije zbog sibicarskog mentaliteta. Stoji da imaju muda za razne stvari, ali upravo zbog toga lako i ginu. Ono sto im fali je poslovnost, jer osim sto si lud, treba da imas i mozak da se bavis organizovanim kriminalom.On je dao primer da je nasim krimosima radije da te zajebu za soma evra (tada je pricao u markama kao valuti), nego da postluje i da na duze staze zaradi 100.000.

Ako pricamo o mafiji unutar Srbije, onda je jasno da klanovi tipa Zemunskog ili Saricevog ili bilo kojeg drugog, ne mogu da postoje bez odobravanja, ne toliko drzave, koliko sluzbe. Srbija je mala zemlja, malo se para obrce, malo smo trziste, mali smo u svakom smislu. Jasno je da u takvom okruzenju ne mozes sam da narastes do tih razmera kakve su bile te kriminalne organizacije, a da nemas makar precutnu saglasnost, a najcesce podrsku sluzbe.

Inace, mnoge organizovane kriminalne organizacije, od italijanske i irske mafije do crnackih i latino bandi, nastajale su ne da se bave kriminalom, koliko da stite lokalnu zajednicu, koja je bila napadnuta, a tek kasnije su evoluirale do kriminalnih udruzenja. Cak i siptarska mafija imala je tu patriotsku crtu, gde su oni sakupljali kes od prodaje gudre i reketiranja sopstvenog stanovnistva da kupuju oruzje i opremaju ovk. Nasi mafijasi su nekada radili za sluzbu, ali danas mi se cini da nemaju tu patriotsku crtu da pomognu svojima. Mnoge su nastale vestacki, pa su tako i nestajale.

U Srbiji ce uvek biti organizovanih klanova koji ce u nekom trenutku dosegnuti vrhunac pre nego sto postanu smetnja. Racunica je nekako jednostavna. Recimo borba protiv droge ne vodi se samo tako sto ces da seces kanale i plenis gudru. Ako imas recimo trziste od 100.000 korisnika (lupio sam broj), a krenes da hapsis dilere, to trziste i dalje postoji, samo je pitanje ko ce ga popuniti. Kako je rekao jedan od kumova meksickih kartela, da je rat protiv kartela osudjen na propast jer karteli ce postojati sve dok u Americi bude onih koji ce kupovati drogu. Kod nas je samo pitanje kome ce sluzba da dozvoli da mafijasi u narednih nekoliko godina, pre nego sto ga obori.

Od ljudi nasih ljudi koji su recimo dosegli dotakli neke kriminalne vrhove i koji su se tamo zadrzali, tu je recimo Bosko Radonjic, koji je bio jedan od vodja irske mafije i jedan od najblizih saradnika Dzona Gotija i Gambino porodice, u vremne kada je ova bila najjaca. Ove romansirane price o Ljubi Zemuncu i staroj gardi, kao i (anti)heroji 90/ih poput Kneleta i ostalih, to je sve sitno i previse je kratko u odnosu na ozbiljne igrace koji postoje.

Recimo hrvati imaju Dzoa „Pegleg“ MOrgana (Pegleg mu je nadimak jer je imao proteticku nogu), jednog od najbitnijih ljudi i osnivaca Meksicke mafije. Inace da ponovim Meksicka mafija nije klasicna mafija, vec zatvorska banda nastala u kalifornijskom zatvoru Sent Kventnim. Iako je bio hrvatskog porekla, uspeo je da se uzdigne i postane jedan od najbitnijih ljudi Meksicke mafije, koja je od trenutka nastanka za kratko vreme postala strah i trepet, prvo u kalifornijskim zatvorima, a zatim i na ulicama kalifornijskih gradova.

Ovde su ljudi ranije ostavljali link za film „Blood in, blood out“, koji je zasnovan na liku Pegleg morgana.
To su recimo ljudi sa ovih prostora koji me zanimaju.

[NorthSide024]

Riperu, mozes li neke knjige da predlozis u vezi ove teme?



Dosta autenticna knjiga. Sjajno opisuje te prve ratove italijana i iraca na pocetku prohibicije.

[bully]

Slazem se sa tobom. Premali smo, nema mesta a ni kapitala. Lepo si rekao za nase ima tu muda al nema mozda. U sustini tu trebaju interpersonalne sposobnosti na visokom nivou. Meni je jedan inspektor pre par godina tvrdio da nasa policija moze da ocisti Beograd og gudre za jednu noc, dakle 12h ali onda se postavlja dalje pitanje sta cemo sa svim tim zavisnicima kad krene kriza i njih 250000 izadju na ulicu, apoteke, ljude i sl. Ovo je malo i njihovo pandursko proseravanje ali prica je realna. Cudno je to sto mi imamo itekako dugu istoriju kao i ostale nacije o kojima pises ali se nikada takva vrsta organizacije nije oformila. Necu vise da gnjavim jer se u bande zaista preterano ne razumem, ali osim informacija ti to jako lepo srocis tako da samo napred.

[riper]

Bylly
Hvala tebra na podrsci. Ovo sto si rekao, odnosno sto si preneo razgovor sa inspektorom itekako ima smisla. Kada razmislis, svako u svom kraju zna ko se cime bavi. Znamo i ko je lerdi i ko se cime puca. To znamo jer nije to toliko masovno pa da se izgubi trag, koliko god se mi tripovali da nas droga satire, zaista nije ni blizu drugim evropskim gradovima, a da ne govorim o SAD. I hvala Bogu zbog toga. Cinjenica je da se borba protiv droge ne vodi tako sto ces samo juriti dilere, vec sto ces na bilo koji nacin smanjiti broj narkomana. Jer kada nemas trziste, nemas ni potrebu za proizvodom.

North Side
Nemam neku posebnu literaturu da preporucim. Evo knjiga koju si ti ostavio je dobra preporuka. Mislim da takvih knjiga nema toliko prevodjenih na nas jezik. Mogu uvek da preporucim knjigu "Kum" i sve drugo od Marija Puza, gde je dobro opisan onaj bitan deo jedne kriminalne organizacije, a to su veze izmedju njih samih. Da bi se razumela italijanska mafija u SAD, treba da se donekle razume mentalitet prosecnog sicilijanca. Ostrvo koje je uvek bilo naseljeno sirotinjom kojoj je ponos i cast na prvom mestu, prkosno i uz velike zrtve pruzalo otpor osvajacima, narod koji je navikao da sam resava svoje probleme i koji bilo kakvo spoljnu intervenciju dozivljava kao napad. Zakon cutanja (omerta), nije samo mafijaski kodeks, on na Siciliji vlada jako dugo kod obicnog stanovnistva, upravo iz razloga nepoverenja prema vlastima.

Malo je poznato, a u knjizi "Sicilijanac" je blago dotaknuto, da je recimo u Siciliji postojao i pokret za otcepljenje, jer su u vreme nako Drugog svetskog rata Sicilijanci smatrali ostatak Italije kao jos jedne okupatore. U Sicliliji neki od nacionalnih heroja su razbojnici koji su se krili po planinama i borili se sa vlastima. Ima dosta slicnosti sa oblasti Sinaloa u Meksiku, u kojoj je nastao poznati Sinaloa kartel, odakle potice El Capo Guzman. Siromasni seljaci, otpor prema vlastima. Sve to stvara poseban mentalitet, dosta nepisanih ali cvrstih zakona medju tim stanovnistvom, sto kasnije koristi kada krenu da se bave kriminalom.

Kada sa takvim mentalitetom odes u skroz drugu zemlju poput SAD, gde si u startu diskriminisan i napadan od strane drugih grupa, drzis se sa svojima i dalje ne pustas nekoga spolja da resava probleme, odnosno sve probleme resavas unutar zajednice. Postoji primer i u filmu “Kum”, ali je u knjizi mozda bolje opisan, kada lik dolazi kod Don Vita da trazi osvetu za ljude, mlade amerikance koji su mu isprebijali cerku u pokusaju da je siluju. DOn Vito je bio besan jer se ovaj prvo obratio policiji koja nije uradila nista. U fazonu “nisi dosao kod nas da resimo problem nego si pustio strance da resavaju”. Dakle to je onaj izvorni fazaon (Cosa Nostra), “nasa stvar”, to je to na delu. I dugo je mafija bila ta koja je brinula o sopstvenom stanovnistvu. NAravno to prati reketiranje, mnoge druge vrste kriminala. Kako se italijanska manjina uklapala u americko drustvo, kako je napustila neke svoje getoe u kojima je bila od pocetka 20. veka pa do negde 60/ih godina, uticaj mafije u italijanskom drustvu slabi. Mnogi smatraju da je italijanska mafija pocela da propada u trenutku kada je zavladala druga generacija, tacnije sinovi prvih doseljenika, koji nikada nisu ziveli na jugu Italije, koji ne nose one izvorne kodekse casti. Oni su bili dosta meksi, tada je prvi put krenulo i drukanje i saradnja sa policijom i sve ono sto je dovelo do njenog pada.

Ponovo cu se vratiti na Kuma, u drugom delu, na sudjenju Majklu Korleoneu, postoji svedok saradnik, nekadasnji clan njegove ekipe Frenk “Frankie Five Angels” Pantandjeli. Sve je izvesno da ce ga izdati na sudjenju, kada Majk dovede njegovog rodjenog brata sa Siciliije. U filmu je tako dobro odglumljen onaj pogled, “kadar nevera”, kada burazer sa Sicilije (koji veze nema sa kriminalom), gleda svog brata da hoce da druka drugog Sicilijanca. To je u stvari pokolebalo Frenka Pantandjelija da i dalje drzi jezik za zubima i ne izda Majkla. Na kraju Majkl bratu sa Sicilije kaze u fazonu "hvala, cast Pantandjelijevih je ostala neukaljana". Mnogi smatraju da je recimo Semi Garvano koji je svedocio protiv Dzona Gotija, upravo primer jedne mekse verzije italijanskih mafijasa koji je izdao sefa, sto je kod stare garde bilo nezamislivo. Ima tu jos dosta stvari, poceo sam od knjiga, ali definitivno je Mario Puzo od ovih prevedenih, odlicna knjiga da se procita.

Ovde cu se jos samo kratko vratiti, pricao sam ranije o novinaru Geriju Vebu. On je veoma bitan lik, koji je otkrio vezu CIA i epidemije kreka u SAD. I to nije bila teorija zavere, nego izvanredno istrazivacko novinarstvo, gde je Geri Veb, koristeci transkripte sa sudjenja narko bosova u Nikaragvi, Panami i drugim drzavama, video da su svi do jednog govorili da su za uvoz kreka i kokaina u SAD imali za vezu ljude iz CIA, koji su im obezbedjivali logistiku i sve druge neophodne stvari da bi sverc bio uspesan. Veba pominjem jer je sve lepo ispisao u knjizi “Dark Alliance”, koju sam skinuo na engleskom jeziku, ali koja je valjda i dalje nekako bila zasticena da nije htela da mi otvori nista osim uvoda.

Ono sto je zastrasujuce, Veb je otkrio razloge zbog cega je CIA trovala sopstveni narod (da se ne zajebavamo, pre svega crnce). Tamo negde 80/ih godina u Nikaragvi je izbio gradjanski rat. Na vlast su dosli promarksisticke stranke. Americka vlada je standardno uvela sankcije, jer nije zelela u svojoj blizini novu Kubu, ali zbog neuspeha u Iranu, nije zelela da direktno intervenise, niti da iz budzeta naoruzava nacionalisticku opoziciju, popularne KONTRE. Tu stvar je CIA preuzela na sebe. Kako nisu mogli da racunaju na lovu iz budzeta, morali su sami da stvori pare za kupovinu oruzja. CIA je tako pomogla mnogim narko bosovima u okruzenju, da jos lakse svercuju drogu u SAD. Tako je recimo jedno vreme sa CIA saradjivao i prvi pravi meksicki narko bos " Migel Anhel Feliks Galjardo ili krace “El Padrino” koji je osnovao prvi veliki meksicki kartel "Gvadalahara kartel", od koga su nastali mnogi danasnji karteli. Ali i on je samo deo sire slagalice.

Problem je bio sto je kokain bio previse skup i koristili su ga oni sa vise novca, dakle trziste u SAD nije bilo bas tako veliko. Vutra sa druge strane ne izaziva zavisnost i jeftina je da bi se nakupio kes. Opet, sredinom 80/ih se pojavio krek, kao derivat kokaina, vece cistoce, koji se prodaje u daleko manjim kolicinama, po veoma pristupacnim cenama. Osim sto je jeftin, dakle dostupan siroj populaciji, krek izaziva izuzetno veliku zavisnost, sto znaci da bi postojalo stabilno trziste.

Epidemija kreka je pocela kada je CIA pomagala dilere da krijumcare gudru u SAD, gde je dalje distribuirano bandama, koje su dalje rasturali po krajevima. EPidemija kreka je unistila mnoga naselja. U roku od par nedelja krajevi su postajali najgore narkomanske jazbine, preplavljene kriminalom. Ostavio sam u nekom od ranijih postova dokumentarac “Crack and Hip Hop Generation”, gde je mozda najbolje opisano sta se sve dogadjalo i velika preporuka je da ga odgledaju koga zanimaju ovakve teme.

Uglavnom istrazivanja Gerija Veba dovela su cak do saslusanja direktora mnogih sluzbi i politicara, ali niko nije priznao da je CIA pomagala ovako nesto. Crnacka zajednica i danas optuzuje establisment da je namerno targetirana za sirenje ove droge, koja je potpuno razorila ionako problematicne krajeve i skroz unazadila crnacku populaciju.

Posebno je zanimljiva sudbina novinara Gerija Veba koji je otkrio vezu izmedju CIA, Kontri, sverca droge u SAD i epidemije kreka. Veb je nakon sto je objavio seriju tekstova o ovom slucaju i nakon sto je izdao knjigu “Dark Alliance”, cesto je diskreditovan u mejnstrim medijima kao senzacionalista. Iako su njegovi navodi doveli i do kongresnog saslusanja pojedinih politicara i celnika tajnih sluzbi, niko nikada nije zvanicno priznao da su tajne sluzbe pomagale sverc droge.

Geri Veb se navodno ubio 2004. godine. Kazem navodno, jer u policijskom izvestaju pise da se dva puta upucao u glavu. Jasno je sta svakom normalnom mozgu prvo upada u oko, kako da se jebeno ubijes sa dva metka u glavi. U policiju su rekli da je to retko, ali se desava. I ispade da su se svi pomirili sa takvim neverovatnim objasnjenjem, jer koliko sam citao, nisu se mediji previse potresli da istraze da li je ovo bilo zaista samoubistvo ili nesto drugo.

Ono sto je zastrasujuce je cinjenica da ako postoji jedna zemlja, koja je spremna da zatruje sopstveni narod kako bi ispunila neki politicki cilj, sta je tek ta zemlja spremna da ucini drugim narodima. Ovo pokazuje jednu izuzetno brutalnu stranu americkog establismenta. Na ovo se kasnije nadovezuju mnoge druge stvari, pojavom kreka sledi i epidemija narkomana, koja je pracena epidemijom nasilja, ubistava, usponom i brutalnoscu band ii mnogih stvari od kojih i danas pati americko drustvo.

[dok]

jel zna neko da li ima prevod na srpski blood in,blood out(john lee brook) ili the hot house life inside leavenworth prison(pete earley)?

[1958]

Sto se tice postova u vezi nase murije debelo gresite. Ovo se odnosi na Beograd. Prva stvar je sto u muriju dolaze da rade uglavnom ljudi koji nisu iz Beograda, jer je to siguran posao (drzavna sluzba za koju postoji posebna skola, akademija, fax i sta sve ne). Druga stvar je sto panduri, inspektori i ostali su vecinom iz istih takvih porodica, dakle nasledno je i oni su od malih nogu tako uceni kakvi treba da budu. Treca i najociglednija stvar, svi znate iz svog kraja brdo ljudi (obracam se ljudima koji su odrasli na blejama, cirkama, izlascima, gudriranju), koliko njih iz takvog vaseg drustva je sad u muriji? Verovatno niko. Ako i ima nekoga, koliko se oni druze sa istim ljudima iz kraja? Verovatno 10 minuta godisnje kad slucajno nalete. Oni koji se odlucuju da postanu zandari ne druze se sa gore pomenutim ljudima. Oni su uglavnom od malih nogu bili izopsteni iz takvih drustava (ne kazem ja da su duvarosi, blejaci itd primer kakav treba biti) ili ih nikada nije zanimao takav nacin zivota i svoj zivot pronalaze u sluzbi. Nekome se jednostavno svidja adrenalin, neko voli rad na terenu, neko voli da istrazuje jebemliga sta sve tamo rade, dok vecina njih je tu zbog moci, znacke i na kraju krajeva vracanje maltreta iz detinjstva. Ja vam garantujem da bi oni bulju dali da imaju informacije koje kruze po kraju, da mogu da zavire ili prislusnu lokale u kojima sede ''zajebani'' ljudi iz kraja, da imaju nekog ko ce da zbira za njih. Ali bukvalno bi dupe dali, jer samim tim drze kraj u saci i samo rastu u ocima nadredjenog i napreduju u sluzbi. Oni da znaju 10% desavanja po krajevima, mislim da za par godina ne bi bilo vise posla za njih.

Kolege, duvajte karu. Uzdravlje.

[serBud]

Pre neki dan u sred bela dana u sred grada beskucnik pusi krek:

http://oi67.tinypic.com/2yneyad.jpg

par sati pre toga pucnjava ubijen clan bande deset metara odatle:

http://abc7chicago.com/news/police-man-shot-killed-in-gold-coast/1407994/

Inace tu mi je stanica metroa kojom se vracam sa posla, nocu ih se skupi dvadesetak sa obe strane ulice, uglavnom beskucnika. Iako su manje vise potpuno bezopasni nije prijatna situacija, a pricamo o delu grada koji vazi za prilicno skup, prakticno pocetak dauntauna. Drugar je skoro isao da radi neke testove u Sisero, deo grada gde je stvarno raspad i kaze da je to potpuno drugi univerzum, bukvalno kao u filmovima sa gomilom odvaljenih ljudi na ulicama, zandara koji izlecu na raskrsnicama sa automatskim oruzjem i pancirima itd...

[riper]

SerBud
Uvek je zanimljivo kada neko iz licnog iskustva opise nesto sto mi samo procitamo ili pogledamo na TV-u. Mene interesuje koliko je grad poput Cikaga siguran. Da li je dovoljno samo da izbegavas lose krajeve, ili sranja mogu da se dogode i u bogatijimi mirnijim delovima grada.

Cikago je inace jedan od gradova sa najdinamicnijom istorijom u SAD. Nekada je proglasavan crnom prestonicom Amerike, jer je bio meta svih talaasa migracije, gde su siromasni crnci sa rasistickog juga, dolazili na sever zemlje. Poznat je i Cikaski crni pojas, odnosno juzni deo grada (koji se proteze ka istoku), gde su naseljavani crnci. Iako je Cikago, kao i drugi gradovi severa, bio tolerantniji prema crncima, to se promenilo kada se crnacka populacija, nakon Prvog i Drugog svetskog rata doselila u velikom broju. Istovremeno Cikago je bio meta doseljavanja i belih doseljenika iz Istocne Evrope, Italije i Irske. Masovna navala migranata sa svih strana, nedostatak infrastrukture i stanovanja, a kasnije ekonomskom krizom i nedostatak radnih mesta, dovela je do pojave mnogih nehigijenskih naselja, gde su pre svega ziveli crnci.

U vreme najveceg naseljavanja crnaca postojala je institucionalna i vaninstitucionalna segregacija. Zakone koje je donosio grad, koji su podrzavali segregaciju, obarao je ustavni sud, ali su beli zemljoposednici i vlasnici stanova zabranjivali doseljavanje crnaca u odredjene krajeve. Ipak, pritiskom velikog broja ljudi, oni polako ulaze u krajeve. Kako ulaze u koji kraj, belci ubrzo nakon toga napustaju taj deo grada. Napisao sam ranije da je to poznato pod nazivom „white flight“, gde bela srednja klasa odlazi pred naletom crne ili latino populacije. Kako odlaze belci, tako odlaze i poslovi koji su bili u toj zajednici. Kako nema poslova, ti krajevi postaju jazbine nezaposlenih i siromasnih, koje su maltene odsecene od sveta.

Tokom i nakon drugog svetskog rata sirom Amerike pokusali su da rese probleme nehigijenskih naselja, tako sto ce sagraditi naselja namenjena, kako oni kazi „low income“ populaciji. Jasno je u stvari da se to odnosilo pre svega na crnce, kao populaciju koja je bila ekonomski najsiromasniji deo drustva. Cilj je bio da se jeftnijim stanovanjam omoguci ekonomski oporavak porodica i slicno.

Tako su u Cikagu nastala mnoga naselja, popularno nazvani „projekti“ (to je ono kada u serijama i filmovima neko kaze za nekog „he’s nigga from the projects“, sto znaci da je rastao u jednom takvom naselju. Od mnogih projekata, dva naselja su postala posebno ozloglasena. Prvi je „Robert Taylor Homes“ u juznom delu grada, dok je drugi „Cabrini Green“ u severnom delu grada.

Robert Tejlor projekt je cinilo 28 zgrada visokih 16 spratova. Predvidjeno je bilo za 11.000 ljudi, a bilo je prijavljeno oko 25.000, mada je procena policije da je na malom prostoru zivelo vise od 70.000. Cabrini-Green je takodje imao oko 25.000 ljudi, bili su to kompleksi zgrada, doduse ne solitera kao Robert Tejlor. Uz ovo bilo je jos nekoliko projekata u Cikagu.

Iako su vlasti isticale da je su na ovaj nacin reseni mnogi komunalni problemi i da ce ovo deovesti do napretka najsiromasnijeg dela stanovnistva, mnogi smatraju da je ovaj potez ucinjen kako bi se crnacka populacija dodatno getoizirala. Neko je primetio da su skoro svi cikaski „projekti“ smesteni uz autoput ili neke vece saobracajnice, kako bi vojska lakse intervenisala ukoliko dodje do nekog ustanka (ovo je jos uvek bilo doba zestoke segregacija i budjenja crnackog pokreta).

Koji je gori od ovih krajeva tesko je reci. Ostavicu ovde dokumentarce, scene su postapokalipticne. Postoji nekoliko video tamo negde iz 50-ih godina, kada su krajevi jos bili mladi (posebno Cabrini-Green), gde se vidi kako su svi nekako srecni, kako se kupaju u javnom bazenu. Medjutim, kako je grad obustavio odrzavanje zgrada, vrlo brzo svi projekti su postajali katastrofalni za zivot. Zgrade i stanovi su propadali. Pojavom i usponom bandi, dilovanjem droge krajevi postaju prave jazbine, skoro nemoguce za zivot.

Ono sto je zajednicko za skoro sve cikaske projekte je da su crnci (zajedno sa latinosima), cinili vise od 98 odsto populacije. Zjedniicko je da je vise od 95 odsto stanovnika projekata na socijalnoj pomoci, odnosno da nemaju posao i da primaju popularne „food stamps“ markice za hranu. Takodje negde 85 odsto porodica cini samohrana majka sa brdom dece. Prihodi po domacinstvu su bili ubedljivo najnizi na nivou SAD, a bili su i nizi od nekih africkih zemalja u kojima je decenijama besneo rat.

U takvim uslovima, uspon bandi je bio neminovan. U Cabrini-Green glavnu rec su vodili Gangsta Desciples, Vice Lords i P-Stones. Dilovanje, ratovi, pucnjave, sve je to bilo normalna pojava. U mnogim dokumentarcima videcete da je policija retko kada dolazila u te krajeve. Jedan od razloga je taj sto su sa visih spratova cesto pucali na policiju. U Cabrini-Green, snajperista je 1970. godine roknuo dvojicu policajaca. U Robert Tejloru isto, sa visih spratova, cak i kada nisu pucali na policiju, policija je mogla da upadne u unakrsnu vatru dve rivalske bande. U te krajeve nije zalazila ni hitna pomoc, oko toga nije radila mala privreda, nije bilo prodavnica, ili bilo cega slicnog. Prema svedocenjima policije, u te zgrade je bilo nemoguce prodreti.

Prepricacu jos samo jedno svedocenje, jedini period mira bio je kada je gradonacelnica Cikaga 1981. godine otisla da zivi u Cabrini-Green zgradama, da licno iskusi kako je to ziveti u takvom okruzenju, da bi mogla da sto bolje pomogne tim ljudima. Zbog velikog prisustva policije, za tri nedelje koliko je zivela tamo, nije bilo dilovanja, rokanja, zlocina. Cim je otisla, naravno ekipa se vratila na stare pozicije. Kako je jedan pandur rekao, u zgradi u kojoj je zivela gradonacelnica, bila su zabarakadirana zadnja vrata, zbog bezbednosti. Kada su se Gangsta Desciples vratili, videli su koliko im to ide u prilog, da panduri ne mogu da im se prisunjaju ni na sporedan ulaz. Onda su to ucinili i u svim ostalim zgradama pod kontrolom. Panduri kazu, cak i kada smo pokusali da uletimo u zgradu, zadnj i ulaz je bio zabarakadiran, a na prednjem zatvore vrata i smeju nam se. Dakle nenadano su napravljene neprobojne tvrdjave za okorele gangstere da diluju bez problema.

Mnogi strucnjaci za bande kazu da su sirom amerike zatvori i „projekti“, odnosno ovakva naselja, bile savrseni inkubator za ulicne bande. Inace u Cabrini-Green postojala je neka tradicija da se doceka nova godina. Svi gangsteri 31. decembra u ponoc izlaze sa oruzjem i rokaju u vazduh (poznato ha). Ostatak stanovnistva bezi dalje od prozora, krije se po kadama ispod stolova i kreveta, dok ovi ne istresu sve sto imaju.

Uglavnom, i Cabrini Green i Robert Tejlor i mnogi drugi projekti su ukinuti, a naselja su porusena. Novom analizom priznali su da su ovi projekti bili promasaj, da nisu doveli do ekonomskog oporavka siromasnih, da su napraviil jos vece socijalne probleme i da su doprineli razvoju kriminala. Prvo su poruseni soliteri Robert Tejlora i na tom mestu je napravljeno naselje „mixed-income“ , dakle za mesanu populaciju, a kasnije je srusen i Cabrini Green.

E sad i ovaj potez je trpeo zestoke kritike, jer se smatra da su na ovaj nacin samo zaradili trgovci nekretninama koji su jos 90-ih bacili oko na ove delove grada. POpulacija iz projekata raseljavana je sirom Cikaga, nisu dakle ostajali na mestima nekadasnjih projekata. To je dovelo do nove eksplozije kriminala, jer su okorele gangstere prebacili na novu teritoriju gde su morali da se bore za nove ulice i coskove. Zbog toga je Cikago 2003. godine bio jedan od gradova u SAD sa najvecom stopom ubistava. To je danas daleko manje, ali i danas Cikago ima tri puta vecu stopu ubistava od Njujorka.
Neki podatak govori da na teritoriji grada Cikaga operise oko 120 bandi sa vise od 100.000 clanova, sto je dovoljan podatak da ti se govno smrzne.

Za SerBada pitanje, da li moze nesto da kaze, makar geografski ili ako je cuo (jer verovatno nije zalazio u te jazbine) o naseljima „Legends of South“, gde je nekada bio lociran Rebert Tejlor (na Vikipediji pise Bronsvile) i Cabrini Green (naselje je promenilo ime iz Vikipedije nalazi se u severnom delu izmedju ovih ulica: Bordered by the apex of Clybourn Avenue (North), Larrabee Street (East), Chicago Avenue (South), Halsted Street (West)).

[bully]

@1958 sta da ti kazem osim da sigurno nikada nisi bio u nekoj PU ili razgovarao sa jacom glavom u muriji.. Jedino sto si pogodio u celoj prici da to jesu mahom deca iz unutrasnjosti, i da su porodicno povezani. Dakle niko ne ulazi u MUP a da mu tata nije ili bio pandur ili strina kafe kuvarica. Bitno je da se tu van porodice ne ide. Sto se tice informacija oni znaju sve i ne znam sta te dovodi do suprotnog misljenja. Naravno da ne znaju ono sto im je nebitno, npr ako ti nisi neki lerdi, dobar si decko i posteno radis za zivot ti ih naravno neces zanimati nikako. Ako se ipak probijes u tim krugovima i postanes od neke vaznosti sve ce saznati jako brzo, jer ti isti iz kraja informacije daju za kvoter ili kako bi njima skinuli nesto sto visi nad glavom. Interventna te zaustavlja i izuva kad zeli ne treba im neki specijalni razlog, ulazi ti bre u kucu, da ne spominjem neke druge metode kojima se dolazi do info a da ovde ne pisem, znas ih i sam. Najbolji drugar bi te prodao za 15min. Pomesao si malo neke stvari razmisli..

@riper podetio si me sad sa Cikagom, posto moja drugarica zivi tamo sa ocem i majkom. Nasi su, odselili su se jos 80ih, dakle pre rata jer je njen cale dobio posao tamo i jaku platu a ovde neku godinu dodju da obidju svoje, odu malo za Cg i nazad mada je i sad sve to redje. Njen cale je pricao kako mu je grupa crnaca prisla i rekla kako nije bezbedan i kako ce od sad oni morati da ga stite. Covek pita od koga, a oni kazu: "pa od nas!"
To je inace bilo pre 10ak dina..

[riper]

Da se jos jednom apsolutno slozim sa Bullyjem, bezbednosne sluzbe u Srbiji znaju sve. Cinjenica je da muriju cine pretezeno sirovine, koje u normalnim uslovima nemaju mozga da sprovode ne znam kakve istrage, ali imaju mrezu dousnika koja se veoma lako dobije. Dovoljno je da privedu obicne konzumente, klince koji vole da duvaju ali koji nisu u bilo kakvom mangupskom, a kamoli krimi fazonu, pa da nakon obicne pretnje zatvorom krenu da drukaju, odakle im vutra, ekseri, stagod. Setite se samo one satri umetnice Biljane Srbljanovic, kada su je navatali sa koksom, odgovor, prodao mi Sone. Dakle lako se saznaju imena malih dilera, onda malo vecih, a kako veliki igraci rade pod zastitom ili precutnim odobravanjem sluzbi, odprilike se zna sve sto je potrebno.

Njen cale je pricao kako mu je grupa crnaca prisla i rekla kako nije bezbedan i kako ce od sad oni morati da ga stite. Covek pita od koga, a oni kazu: "pa od nas!"

Oplako sam