Postby Batke » Wed Feb 09, 2022 10:50 am
Команда дивизије ''Сасари'' већ 13. маја 1941. јавља из Книна да се хрватски елемент ''непријатељски односи према свему што је италијанско'', док се ''Срби показују као наши пријатељи''. Потом дивизија из дана у дан јавља о усташким злочинима: ''Почео је егзодус српског живља због усташких репресалија; ''Хрватске цивилне власти почеле су са хапшењем Срба''; ''У Книну усташе губе сваку границу мере''; ''Осам српских сељака усташе су извеле из воза на станици у Зрмањи. Одатле су их везане одвели на железничку станицу у Грачацу, а одатле на планину Велебит, где су их живе бацили у дубоку јаму звану Тучић''...
У Имотском усташе хапсе 2.000 Срба, плене њихове куће, а њихову стоку деле локалним Хрватима. Србе бацају у јаму у области Руновића, из које Италијани касније ваде двојицу преживелих.
Италијане је нарочито изненадио велики број хрватских католичких свештеника међу злочинцима. У једном извештају пишу да су усташе и свештеници ''наши огорчени непријатељи''.
Један од усташких вођа, Јозо Рукавина, показао је Италијанима писмо из Загреба, у коме је стајало да је први и најважнији задатак усташа ''анулирање српског елемента''.
Командант дивизије ''Сасари'' писао је 16. јуна 1941: ''Сваки осећај симпатије према хрватском народу је угашен од када смо принуђени да присуствујемо оваквим чиновима''. На крају извештаја командант упозорава на могућност побуне његове јединице против усташа, наводећи: ''Бити натеран да будеш пуко гледалиште, ствара осећај да си и сам саучесник тих насиља и бруталности, које ће, засигурно, историја тешко осудити''.
Прослеђујући овај извештај, генерал Далмацо, командант 6. армијског корпуса, дописао је: ''Стари и опробани команданти батаљона, ратници опробаних капацитета и карактера, траже да их заједно са њиховим јединицама пошаљемо на било које друго ратиште, на најтеже припреме и задатке, на најгора места, само да не буду више приморани да импотентно присуствују, као сада, разбојништву сваке врсте''.
Италијани су ипак бојкотовали директиве из Рима, да се ''не мешају у унутрашње ствари Хрватске''. Најпре су њихови војници почели да скривају понеког српског цивила по касарнама. Видевши да официри ово не кажњавају, скривање постаје масовно, тако да у једном тренутку касарне постају прихватилишта. Такође, када су били ван дужности, Италијани су претраживали терен и тражили избеглице, које су хранили са својих казана и лечили у својим болницама. Уследили су протести Хрвата, па чак и претње да ће они ''оружано реаговати против Италијана на сваку њихову евентуалну интервенцију у корист Срба''. У претњама се истицао фрањевачки фратар Вјекослав Шимић, означен као вођа усташа у Книну. Њега је једне ноћи претукла ''непозната група'' италијанских војника. Толико је био брутално пребијен да су му буквално сви екстремити били поломљени и морали су камионом да га возе у лечилиште у у Загреб. Да се ту није умешао неки италијански официр хрватског порекла ко зна да ли би и преживео батинање.
13 Јуна 1941 у село Врбовско долазе Усташе да одвезу и побију преостале Србе. Међутим не рачунају италијанску војску и официра који су већ народ почели да трпају у своје камионе и одводе их на своју окупациону зону. Тада долази до оружаног обрачуна у коме је убијен један усташа а неколико их је тешко рањено. Италијани су имали пар рањених. То је довело до опште побуне у Италијанској другој армији. Чак је и Мусолини иако подржавао Усташе писао Хитлеру да они нису прави савезници италијанског народа.
Један одлучан корак у заштити Срба повлачи генерал Далмацо, 24. јуна 1941, наређујући својим јединицама да уђу дубоко на територију НДХ - око 50 километера од мора - и формирају ''провизорну линију контроле''. Ипак, злочини се не смањују чак ни пред очима Италијана, на пример у логору Слана на острву Паг. Италијани су дуго само бројали логораше одведене на острво, упоређујући бројеве са количином одношене хране (била је довољна само за усташку посаду). Када су крајем августа најзад заузели Паг, пронашли су масовну гробницу димензија 150 х 20 метара, процењујући да у њој има око 1.500 тела. Само током неколико последњих дана држања Пага, усташе су убиле око 3.000 логораша, бацајући их у море.
Италијани даље кажу да је 2.000 устаника већ 27. јула овладало тереном између Дрвара, Грачаца и Книна, постављајући опсаду Грачаца. Друга колона је кренула ка Книну, а трећа ка Врлици. Домобрани су изашли пред другу колону, али су савладани код Трубара и Тишковца. Ујутру 28. јула Италијани ипак помажу Хрватима и враћају део територија, захваљујући чињеници што су устаници избегавали борбу са њима. ''Изгледа да четници хоће да избегну било коју активност која би навела нас, Италијане, на интервенцију'', записано је у извештају 6. армијског корпуса од 31. јула.
Један италијански официр донео је у своју команду писмо које му је предао устанички командант код Книна: ''Становништво Лике моли италијанску војску да моментално окупира целу зону, јер ми не можемо више да живимо од хрватског насиља. Чекамо вас као пријатељи. Становништво и четници''.
Raspad sistema PFC Ex Mali Batica.