Спомен плоча за настрадалог Вићенца

Вероватно се многи сећају трагичног догађаја ’95 у Италији (ако не тад, вероватно су упознати с тим јер се свих ових година провлачи кроз медије) када је у сукобу навијача Милана и Ђенове смртно страдао навијач Ђенове, Винценза Спагнола.

Та трагедија је шокирала Италију, наредно се фудбалско коло није одиграло, а фудбалски савез је сазвао хитан састанак на тему осигурање на стадионима, унутар и ван њих. Наредба је пала: попштрити услове и осигурати стадионе до максимума. Годину дана касније, комисија је установила да се није направило готово ништа, те да само 3 – 4 клуба задовољавају постављене услове. Упоредо с тиме почело је и суђење убици – Симонеу Барбагли. Ову је причу, темељену на аутентичним записима са суђења, објавио инспектор Массимо Терриле, задужен за истрагу тог случаја, уз помоћ новинара редакције Тг5. Треба напоменути да прича није сензационалистичка, већ је опомена која показује како су истовремено уништена два млада људска живота.

Становници Ђенове пале свеће за Вићенца

Прича почиње недељу дана пре убиства у пицерији где су се окупљали припадници групе „Бригате Россонере 2″ (одвојена фракција официјелне навијачке групе). Повод  за састанак је била следећа утакмица њиховог клуба на „врућем терену“ у Ђенови. Симоне Барбаглиа је дошао са групом својих пријатеља како би био у друштву с вођама групације који су му импоновали. Наиме, Симоне је у групу стигао недуго пре и од самог почетка желео је да се представи као чврст момак. Причало се о претходним гостовањима и сукобима с противничким навијачима. Симоне као да је упијао сваку реч, а посебно га је импресионирало када је један од екстремнијих извадио нож  (лептир) и почео да га врти. Према причању сведока,  Барбаглиа је већ следећи дан купио исти такав и рекао: …“ово је прави нож, можеш га једном руком отворити и затворити“… Већ на самом састанку Симоне је говорио како у Ђенови мора неког убости,  јер треба доказати како је он прави ‘фајтер’. „Од како сам усао у Бригате 2 схватио сам да су на цени Ијуди који се доказују у тучама. Ја морам бити један од њих“ – говорио је Симоне свом пријатељу
.
У ВОЗУ ЗА ЂЕНОВУ

Графити сећања

Велика група навијача кренула је пут Ђенове специјалним возом. Симоне, тотално фасциниран својим окружењем – хулиганском екипом, чекао је други, скупљи воз како не би дошли у додир са полицијом. Само гостовање је овако и онако било набијено емоцијама због прошлогдишњег гостовања ђеновљана у Милану, када су направили дар-мар, и испребијали доста домаћих навијача. Освета је била на помолу. У возу је група причала о ранијим гостовањима, уз закључак да се „Миланисти не требају бојати никога“, да не цене никога осим Романиста, и да „тамо неки Ђеновљани неће бити никакав проблем“. Симоне се свима хвалио И показивао ноз и говорио како је он купљен за убод, за неког Ђеновљана. Био је толико заокупљен тиме да је ходао по ходнику горе-доље, намерно гурајући људе како би започео кавгу.
Његов најбољи пријатељ, касније је изјавио:»… никад га нисам видио таквог, сав је био као на иглама …» . Неки су предлагали да се по изласку из воза нападну прве на које наиђу, неки опет да треба са Ђеновљанима договорити место за тучу, а неки опет да треба заобићи главнину њихових снага и хватати групице. На крају је закључак био – треба их напасти о показати ом ко је газда.

СУКОБ

Ултраси живе вечно

При уласку у Ђенову видело се да има доста полиције, па су хулигани шалове спремили у џепове, и изашли на споредни излаз. На изласку са станице видели су преко пута мању групу домаћих и сјурили се на њих. Један је Миланиста са каишем с металном копчом теже повредио једног домаћег навијача. Спорадичних сукоба је било на све стране и с временом је долазило све више домаћих навијача, а између осталих и покојни Спагноло. Миланисти, видевши да су противници бројнији, беже према граду. Ударна група ипак стаје и виче осталима да не беже, јер су неки пали на под. „Видео сам да ће бити густо, јер је Ђеновљана било три пута више од нас. Када сам се окренуо видео сам да нас се није много зауставило. Једина ствар која ме тешила је била моје окружење. Све старија цкипа, спремна на фајт. Тада сам извадио нож, више да заплашим неког од противника него да га употребим“ – рекао је на суђењу Симоне. Без обзира на ножеве Ђеновљани су трчали према њима. Вицензо Спагноло је дошао са једном групом са бока и био „први на удару“. Сукоб је почео и свуда около је праштало. Спагноло је стајао очи у очи с Барбаглиом, и видевши како његова група има ножеве, мало застао. Барбаглиа је нервозно махао ножем. Спагноло је одглумио као да ће кренути руком, кренуо на ударац ногом и промашио Барбаглиу. У торн клинчу њихова се судбина трагично спојила. Барбаглиа је забио нож у Спагола, који је од задобијене ране на путу за болницу преминуо. Причу је потврдио сведок са сваке стране, на суђењу. Претходна  прича је била да је Спагноло ишао са девојком и пријатељима на утакмицу, и случајно страдао.

КАСНИЈЕ

На улицама Ђенове

Барбаглиа је схватио шта је направио и дао се у бег са својом групом. У глави су му се преплитале две ствари. Убо је Ђеновљана и постао „фаца“ – али се због тога није осећао баш јако поносно, више је био престрашен. Крвави нож је дао свом најбољем пријатељу код којег је касније у истрази и нађен, и кренуо на стадион. На стадиону су се две групе навијача вређале. Миланисти су певали „разбили смо вас, изболи смо вас“, вероватно ни сами нису знали за трагичан исход  ‘фајта’. Недуго потом вест се проширила стадионом. Ђеновљани су силом хтели направити инцидент, доћи до Миланиста и осветити свог навијача. Полиција је једва спречила пробијање ограде. На другој страни, пошто је одлучено да се утакмица не одигра, гостујући навијачи су требали бити депортовани кући. Барбаглиа је био у паници, јер је полиција тражила убицу. Заменио је јакну и капу са пријатељима, и у групи кренуо за Милано. Након утакмице избили су нереди које су почели домаћи навијачи бесни због убиства.
Симоне Барбаглиа је ухапшен већ други дан, као и цела група која је била са њим. Тоеком годину дана вршена су бројна саслушања и разговори како би се ствари разјасниле. Није било сумње да је убиство било планирано. Симоне је осуђен,а осуда је заиста била тешка. Добио је 11 година и 4 месеца строгог затвора, плус новчана казна

Вићенцова сахрана

Није потребно коментарисати овакву причу, сваки паметан човек ће закључити колико је ово погрешно, ипак за крај ваља рећи да боду само они са недостатком храбрости. Ова прича треба да је опомена навијачима да секунд непромишљености може уништити нечији живот, да неко може смртно страдати, а да ће последице оваквог непромишљеног чина осетити и група чији припадник боде ножем и крије се иза масе.